Radisav Stanikin

Ето например сећам се кад се мој Зоки крстио шесет девете, све сам купио, Рада није била код Баће у Попову, спремила и она све гозбу рецимо печено пиле и заклали овна, знаш каквог овна, имо је деведес кила, ко теле бре. И пар недеља пре крштење, одем ја код Станике добар дан добар дан јел ти Радисав ту, каже ете га у подајат, круни жито, ја у подајат добар дан добар дан, дошо сам да те питам да ми крстиш Зорана. Оћу вели он, ал колко ће ме то изађе? Кажем ја ништа, добијеш и бачвицу ракије тако му велим пошто знам да он оће понекад да попије кад га Станика не гледа, много зајебана жена била, моро на вма шесетпете да се оперише јер га лупила трупцем по главе, јер га уватила за Горицом Лендином. Ништа, уговоримо ми време и место, код мене у велику собу, поп Санда дошо, бог да му душу прости, дошли гости, ал нема ти Радисава. Отрчим ја, Станика стење у подајат, ја велим шта је, каже дођи, држи ме, ћу га убијем, ја у подајат, она већ дигла трупац да га убије, а он пијан лежи поред бачвице с ракију. А Радисаве сад си ме зајебао и никад више велим ја тако себи. Отиђем кући, реко попе Сандо така и така ситуација, ти мора ми крстиш Зокија. Кум да ни биднеш. Вели он, па не могу, ја сам поп, ја велим, мајке ти га у пичку набијем, кумство се не убија, крсти га сад да не пуним пушку. Искрстио га он, зоки израсо, леп дечкић био, завршио трогодишњу трговачку, радио у шећерану у Београд, тамо где она фирма у породично благо, где Миша Јанкетић ради а Брандов отац вози камијоне, то ти је шећерана некад била, причо нам Зоки.