Ubiti. Usmrtiti. Utepati. Na'raniti, uručiti trajni ban...i, uglavnom, još mali milion izraza i termina za međ' rasom nas homo-sapiensa neobično rasprostranjenu praksu "lišavanja života" predstavnika iste, a koje nećemo dalje navoditi zbog štednje jagodica na prstima.
Elem, poetska po prizvuku i metafizička po smislu, sintagma iz naslova se ipak nešto ređe sreće/koristi u savremenom stanju stvari, možda najviše zbog toga i što je ČOVEK u savremenom stanju stvari tih nekategorisanih 21 gram sebe reducirao na težinu koju retko da će koji "nebeski lift za Raj" moći da detektuje. U savremenom stanju stvari, tojest...
30. jun, 1389 god., Srbija, pobliže Gazimestana...
- I šta ka'eš, Slavka? Pobedili, a?
- Pobedili, moja Dobrila, jedva - al' pobedili. Ma, neće turska noga skoro kročit' u Srbiju, ja kati ka'em!
- A, dobro...A šta bi sa Knezom? I je l' Obilić održa ono obećanje što ga dade pre neko veče ili pogibe za džabe?
- Ma, kakvi, za džabe, moja ti! Raspori trbuh turskom sultanu, rastavi ga s dušom na mestu!
- Pa, jes', vala, to je najsigurniji način...
