Razgovor koji vode poludeli ljudi i medijumi, kako ih nazivaju. Ili ne poludeli, već samo dovoljno na ivici nerava da im telo šalje prilično čudne signale i to ne samo telo već i mozak. Ovo je stadijum kad čovek više ne zna kako da se opusti i rodila mu se jedna misao u glavi, a to je da u njegovom telu žive on i njegova pokojna komšika, koja ne zna da je umrla, a nije ni četrdeset dana prošlo. Stadijum gde je viđao senke tamne i svetle nije ga zaobišao, noćni sastanci u njegovoj sobi prosto mu ne daju da spava, samo nešto češe, čupka, bode, steže, ne zna više ni on sam je li toplo ili je hladno napolju, a ni unutra. Zna samo da ovo ne može biti samo on. E, sad je li stvarno tako ili nije, to niko ne zna, pretpostavićemo da to ipak nije, mada.. Hm... Najčudnije je što mu duh odgovara i što on polujasno vidi pokojnikovo lice kad zatvori oči. Čak i povetarac mu duva u lice, iako je zapara napolju, a njegovi prozori zamandaljeni. Pošto je prestao da se čudi i ne vidi smisao u tome jer ima posetioce, stvarno ili ne, on je odlučio da kad im je već toliko dosadno, a on ne može da prestane da tripuje, počne da priča s njima.
Žena: Uf, šta oćeš sada, ko si?
Duh: Da pronađem put.
Žena: Kakav sad put? Šta je “put”?
Duh: Ti jedina vidiš.
Žena: Ja vidim vas, a put, ne znam. Probaj da ideš ka svetlosti, hehe, to sam čula u filmovima.
Duh: Zzzzzzzzzzzz
Žena: Aaa! Šta zujiš sada!
Duh: ....
Žena: Znaš, rećiću ti. Prozor mi gleda u pravcu Rusije, tako da, ako ćeš u Rusiju, izađi kroz prozor, ako si planirao pak u Škotsku, moraćeš levo, pa malo levo... Bolje ukoso dole levo Itd. Ne mogu sad, pogledaj na mapi, ja ovde imam druge poslove da obavljam.
Duh: Ne! Ti si ta.
Žena: Bože, šta da radim? Ah, da, bog je zauzet, a ja ne postojim, ček, pitaću nekog odozgo ko zna. Šta da radim?
Neko odozgo: Reci mu.
Žena: Pa, gde je?
Neko: Tu iza tvog roze plišanog ofingera.
Žena: Put ti se nalazi iza mog roze plišanog ofingera
Duh: Pa iza sam
Neko: A, za šta me pitaš?
Žena: Pa put!
Neko: E, zovu me hitno, sori, snađi se sama
Žena: Uf, neko drugi???
Neko drugi: E, zdravo, ja sam patuljak iz tvoje čarape.
Žena: Mislim da ću popiti bensedin, pa na spavanje...
Patuljak: Ne, molim te. Odvešću ti tog tvog negde, samo nemoj da me uspavaš.
Žena: Dobro, nosi ga i molim te reci nadležnima da mi pošalju sekretaricu, imam i ja svoje zemaljske dužnosti.
Patuljak: Ha! Ha! Hahahhaha! Mada, nikad ne znaš... Šta su smislili.
Žena: Jao, hvala ti.
Patuljak: Ja sam samo na dužnosti. Aj, ćao.
(Žena sklopi oči i zaspa onesvešćeno)
*
-Sa kime pričaš, srce mamino?
-Sa duhovima, ubeđujem ih da idu kod strine i nagovore je da pravi one lepe kiflice.
-Ako, ako.
