Vrsta dijaloga koja svoje mesto uzima na mestima idealnim za neprijatno ćaskanje kao što su: lift, čekaonica, autobuska stanica ili žurka na koju si otišao sa jednim ortakom a on je u međuvremenu smuvao nešto.
Učesnici dijaloga su tvoja malenkost i lik koji zna o tebi koliko i Brankica Stanković o Kolubari. Što i nije tako strašno, pod uslovom da se sećaš ko je osoba sa kojom pričaš. Ali ne! Pre ćeš se setiti definicije finansijskog rizika sa svim svojim podvrstama koju si ofrlje pročitao na drugoj godini studija učeći za ispit čijeg se imena ni ne sećaš.
I on tako sedi/stoji naspram tebe, propituje te, nervira svojom ljubaznošću i poznavanjem materije vezane za tvoju prošlost a i dobar deo sadašnjosti. A ti, ti se i dalje ne sećaš, otkud on tebe zna. Možda si bio pijan kada ste se upoznali, možda je neki debeovac, možda je ona plava kretenka koju si kresnuo na Egzitu pa zapalio kući ostala trudna pa te sad uhodi preko detektivske agencije iako si joj od informacija o sebi rekao jedino grad iz kojeg si i odakle ti tetovaža 15cm ispod nivoa pupka.
Sedi i pita te, ti odgovaraš i jebeš mu sve po spisku zbog njegove pričljivosti a sebi takođe sve po spisku jer je samo pitanje vremena kada će ukapirati da ti nemaš pojma ko je on.
Nepoznati poznanik: Još treniraš basket?
Ti: Batalio sam pre godinu dana, jbg faks...(dobro, visok sam to je pretpostavio)
NP: Šteta, bio si brz za svoju poziciju.
Ti: Da, da, šteta...(mršav sam, logično je da sam brz a ne jak, jbt je l on to mene muva?)
NP: A kako ti je Sofija, još ste zajedno?
Ti: Jesmo, baš juče je otišla na Kopaonik. (jaoooo pa on muva Sofiju, jebaću ti kevu u narednih par sekundi)
NP: Super, baš mi je drago, super ste par.
Ti: Pa hvala, ono, valjda se slažemo dobro, za sad. (ipak trza na mene)
NP: Nego, je l se sećaš kad smo bili klinci pa kod tvoje kume a moje ujne na rođendanu palimo klince da izađu goli na sneg?
Ti: Jao ti si Brankin sin!!! (A u kurac, ovo nije trebalo da kažem naglas)
