Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Kolokvijum na koji si izašao, a da pritom nisi takno knjigu. Komedija. Pišanje. Lol. Dobiješ papir s pitanjima, a na njemu sve enigma do enigme, mađija do mađije, enkriptovane formule, sve uz objašnjenja na starogrčkom. Pritom je gradivo koje si nekad, u svojoj slavnoj prošlosti i znao, anatemisano, pa su veće šanse da se među ispitnim pitanjima nađe Minimaksov testament, godišnji račun Adventističke crkve, sažeta biografija Jovana Ćirilova ili recept melema za čir od gvinejskog šipurka.
Moš da se smeješ, il da plačeš. Bolje da se smeješ i dislociraš sa teritorije nadležnog fakuleta, nego da uludo siluješ gangliju i traćiš svoje vreme.
-Poštovani studenti, s obzirom da pratite veb stranicu ovog predmeta, poznato vam je da je na današnjem ispitu dozvoljena upotreba jedino hemijske olovke i abakusa sa žigom antikvarnice "Petrovac". Šesti zadatak je, kao što je najavljeno, nasumično izvučen iz zbirke Arkadija Jevnušenka, izdanje Krasnojarsk 1936. Sa srećom, i ne zaboravite da na poleđini vežbanke ispišete osnovna načela neoplatonske filozofije predstavljene u enciklopediji Ikvana al-Safe.
Stojiš pod tušem, rukama naslonjen na zid, pognute glave, zatvorenih očiju. Ti se ne pereš i ne trljaš, ti se jednostavno zajebano tuširaš. Mlazovi vode ne skidaju štroku i znoj nego u kanalizaciju odnose tvoje teške misli i probleme. S vremena na vreme uzdahneš. Zamišljaš da si u reklami za Najk i da u pozadini neki zajebani glas kaže neku zajebanu rečenicu: "Život je borba" ili nešto slične debilnosti. Sam si sebi prekul.
Najzajebanije se tuširaju pozeri po teretanama kada imaju publiku.
Noćna mora svakog šefa, direktora ili takvog nekog glavnog kurca ekspoziture iz unutrašnosti. Pošto je, jelte, većina sedišta firmi u BG-u, telefonski poziv ka srži kompanije uliva strah u kosti na samo pominjanje te pojave, jer misle da su preko puta žice bića sa tri ruke i četiri noge koji preko fona mogu da te zalepe šakom u glavu. Ova pojava se sa šefova prenosi i na ostale zaposlene koji prekidaju vezu kad ih zove tetka iz glavnog grada.
- Rajko, imamo problem oko sume novca. - Ne zovi me Rajko nego gospodine direktore, jebem te blesava. Šta je bilo? - Nešto nije dobro, i minusu smo 465 dinara. Ne možemo naći grešku. Mislim da trebate pozvati Beograd. - Auff :otkopčava gornje dugme košulje i znoji se po čelu:
...
- Alo, alo, jel to Beograd? - Jok, ja sam Mara, ovde kuvam kafu, ali sekretarica ode negde pa kaže da se javljam dok se ne vrati. - Dobro, zovete se Mara, ali iz Beograda? - Ne, ne, ćaća mi je došao sa Kosova, a mater iz Like, ko zna gde su se spanđali, valjda preko nekih zajedničkih prijatelja. - Ne pitam vas to, nego da li ste sad u Beogradu u glavnoj ekspozituri naše banke? - Ma jesam, ali putujem svaki dan. Nekad autobusom, a nekad me i muž vozi, skupo gorivo vražiju im mater američku, šta smo im mi krivi. Jedva čekam da se Šešelj vrati, biće revolucija! - O jebem ti mater i tebi i mužu i ćaći i Beogradu, jebene budale narkomanske. Mrš u kurac, jebite se manekeni!
Telefonski poziv iz diaspore, upućen režiji RTSove emisije "Jedna pesma, jedna želja" ili drugih emisija zabavnog karaktera. Maraton prisećanja na Savu i Dunav, recitovanja Jakšićeve "Otadžbine", žalopojki jer unuci ne govore srpski jezik, i izricanja glorifikovanih govora, kakve ni predsednik Stranke srpskog jedinstva ne bi uspeo da sastavi dve nedelje pred parlamentarne izbore. Ovim navodnim izlivima najdubljih osećanja, Stanko iz Brisbejna/Rada iz Ajove, daju nam do znanja koliko je u stvari njima život sranje, a nama do jaja. Prilikom ovakvih situacija, voditelj emisije slaže nasmejanu facu, dok u sebi žali što se nije zaposlio na MTV Adria gde ovakve stvari ne bi morao da sluša, likovi kojima je plaćeno trista kinti da bleje na snimanju tada prevrću očima, kamerman baca peglu od prevelike doze patetike, a tonac doživljava transfer blama, zbog čega pokušava da sabotira prijem sa telefonske mreže, uprkos pretnjama iz režije.
Ako je ovde toliko dobro kao što kažu, zašto su koji kurac odlazili?
Činjenica je da dok normalni muškarci razlikuju onu paletu boja koja se uči u najranijim godinama života (od bele do crne), žene razlikuju oko 934518 različitih boja i nijansi - od miš sive, boje breskve, boje kajsije pa do boje cimeta, metalik zelene, muslimanske zelene, šumske zelene, boje ametista, boje šljive, purpurne ljubičaste nijanse patlidžana ...
Muškarac koji savlada žensku kategorizaciju boja i nijansi neminovno postaje ili gej aktivista ili stilista.
ON : Video sam finu košulju u Ušću. Nisam nosio pare pa idem sutra da kupim. ONA : Jesi siguran da će ti dobro stajati? Kakav je kroj? ON : Stajaće mi. Ista je potpuno kao bela koju si mi ti kupila, samo što je plava. ONA : Kako plava? ON : Svetlo plava. ONA : Kako svetlo plava? ON : Pa svetlo plava, pobogu! Nije tamno plava, nije teget nego je svetla! ONA : Znači nije šerpa plava! Dobro je! ON : Šerpa nije boja nego kuhinjski sud a košulja je svetla! ONA : Da nije onako zagasito plava, golubije plava? ON : Golubovi su, ako mene pitaš, sivi a košulja je plava. Baš svetlo plava! ONA : Znači nebo plava? ON : Da, može se reći, boje neba! ONA : Da nije ipak bebi plava? Slušam te! Nebo plava ili bebi plava? ON : Jebote, otkud znam! Svetlo plava! ONA : Pa šta si gledao kad ne znaš! Da nije Šešelj plava? ON : Jel' tebi dobro? Šta je Šešelj plava? ONA : Kako ne znaš? Priseti se kakve je on košulje nosio dok je bio u Srbiji ili još bolje - pogledaj na netu. Plave, na kratke rukave, pa obrati pažnju na nijansu. Znaš kad da je pričao da mu to žena bira jer mu se navodno slažu uz oči i lepo mu stoje. Mrzim tu boju, nemoj to da kupiš! ON : Ja stvarno ne znam o čemu ti govoriš, boja je baš lepa! ONA : Baš lepa? Da nije onda rojal plava? ON : Predajem se! Kupiću opet belu, samo prestani! ONA : Snežno belu, prljavo belu, cink belu ili olovo belu? A?
To su sve one sijalice koje se u srpskim domaćinstvima odviju i odlože, do nekog narednog slavlja.
X: Au bre kevo, šta je ovo, 'oćeš da oslepim? Šljašti nam kuća, vidi se sa meseca. 'Ladno nam je ovaj tepih zelene boje, ja ceo život mislim da je crni...
Z: Pa danas je Sveti Harlampije Prepodobni, dolaze nam kumovi iz Vraćešnice, pa sam zavrnula to, da vidi ona aspida od kume kako su mi prozori čisti...
Ono što pičkica izgovara, jer nema petlju da sastavi smislenu rečenicu i ispičkari sve koji mu smetaju. Ili da popravi nepravedne pojave i stvari. Umesto toga, počinje da vrda i optužuje imaginarna bića.
- Jebem ti život i sve da ti jebem! - Šta je bilo, mukice? - Izašao danas na ispit i dobio sedmicu! Eto, to je! - Pa? - Pa, šta? Neke čepulje se čepile profama i dobile 2 ocene više! - Ko se čepio? - Ko? Određene osobe iz prvog reda. Ne bih sad imena da navodim, ali zna se na koga mislim! - Na koga? - Ma, nije bitno. Znaju oni ko su!
-------- - Kad toliko daješ savete, reci koliko si ih ti jeb'o do sada? - Ja? Stotine...i više stotina...hiljada - Aha! Pričam ti priču. Ko su onda te srećnice? - One? Neću sad imena da otkrivam, ali... - Nećeš? Sve mi se jasno. Idi jebi krevet!
------- - Trudna sam! - A? - Rekoh, trudna sam - 4. mesec!...Kakva je to faca? - Faca očajnika. Tek smo 3 meseca u vezi. - Pa? - Očigledno da te neko drugi napump'o. Koliko ih je bilo pre mene? - Pa, ne bih imena direktno da navodim... - KO?! - Žare sa Vračara... - Ko još? - Kole Kitolomac...i onaj Vanja sa Banovog Brda. E, da i Simo, kolega sa posla...(nabraja dalje 349 ljudi) - Bog te jebo! Tebe je jeb'o celi stadion, uključijući korner zastavicu i četvrtog sudiju!
