Loš, rđav čovek, ništarija. Bolje rečeno, đubre od čoveka.
(---15/28. jun 1389, 10:59 po centralnoevropskom vremenu---) (levo krilo srpske/ desno krilo osmanlijske vojske) Vlatko Vuković: Nači pajsad strategiju! Strelci, vi se zaštekajte ovde i gađate ove gancije što nadiru, a mi na konjima ćemo da ojebemo njihove konjanike, vi pešaci obilazite u polukrugu, pa sijecite što stignete! JASNO?! Ivan Paližna: Ćek, ćek, kaj s nama, Vlatko? Vlatko: S vama? Pa šta znam, vi budite toliki heroji pa čuvajte ove logore dok mi posečemo Osmanlije, u redu? Ivan: Jasno, pazićemo ih junaćki! Vlatko: Hehe, duhovito. DOBRO VOJSKO, JE L' UPUTSTVO JASNO? Vojska: JASNO! Vlatko: JEBAĆEMO IM ŠTA?! Vojska: MAJKU, GOSPODINE VOJVODO! Vlatko: Zašto niko nikad neće sestru, nikad mi neće biti jasno, kontam da im keve imaju po šezdes' godina, fuj to, bre. NAPAAAAAAD! Pa kaže: sijeci lijevo, pa opet lijevo, pa opet lijevo, pa des... moša, opet lijevo, pa lomi, zjuuu kako nemate pojma sa životom, garavi! (centralni deo vojske) Štitonoša Boleslav: Izvinite što vas prekidam, kneže, al' izvalite što je Vlatko izdominirao Osmanlije na levoj strani! Lazar Hrebeljanović: Dobro... jebem... mu ...mater... što... me... prekidaš... u.... sred... dinostora... E sad ček' da vidim...OPAAA TO VLATKO MAĐIJO, BUREKOM SASROM TE DO GROBA 'RANILI! (levo krilo) Vlatko: Ja kakva uštva ovaj Lazar, jeb'o ga burek. FALA LAZO, DABOGDA TE SIRNICOM PO TABANIMA MAZALI. (centralni deo) Lazar: E sad, 'de smo ono stali...a da. De 'š ti mali, a? I ti? Odakle iskaču više? Vi' ga Turak, odi Turak, mali Turak! (pozadina centralnog dela- streljački odredi) Lazar Musić: Divi ovo, samostrel mejd in Mletačka Republika, gađa 15 strela u minuti, e! Stefan Musić: Ti kakav si, ima da sebe na kraju pogodiš u nogu s tim, bolje sklanjaj to i gađaj ih jabukama, njima se bar nećeš povrediti. Lazar M: E duvaj kurčinu malo, pajsad. Jedan od jedan, dva od dva, tri od tri, ma takoeeee, ♫ ga-ga-ga gara, gara, gara, gariš li se sada, k'o što si se gara-gara garila nekada ♫ Stefan: Brate, sve je to lepo, al' što ih gađaš skriven iza drveta, znao sam da si pička kamperska oduvek. Lazar M: Posisaš mi kulen pederu, vodim 20:7 u odnosu na tebe. Stefan: Jeste, al' si od tih dvadeset jedno 19 pogodio iz šteka, a i onog jednog si slučajno pogodio. Lazar M: E, gađaj tu i ne seri mnogo, uštvo. (levo krilo srpske vojske) Vlatko: Opaaa, odi 'vamo pičko nagaravljenaaa! Ma i ti dođi, žoharu! A nu, viđu ih što beže! EHEJ, KAPIČI-PAŠO, DOĐI 'VAMO, NEĆU TI NIŠTA URADIT', SAMO DA TE MALO PODŠIŠAM, SVEGA MI! Kapiči-paša: Neka, neka, ošišan sam ja, samo ti cepaj, jeb'o ti mater svoOoju! Vlatko: Je l' on to meni reče da jebem ja mater svoju? Srđa: Ma pusti ga bre Vlatko, to je kod njih uzrečica! Vlatko: A ma nećemo mi tako moj kolorisani brate, ALO ĐUVEGIJE, UDRI 'VAMO! (centralni deo) Lazar: Ma.. jebem.. ti... više... kol'ko... vas... ima? ALO BRE STRELCI, RADITE LI VI IŠTA TAMO U POZADINI? Lazar M: RADIMO, RADIMO, BEZ BRIGE! Stefan: LAŽE PIČKA KAMPERSKA! Lazar M: Jooo, jebo sam ti mater, samo kad završimo ovo! (desno krilo srpske/ levo krilo osmanlijske vojske) Vuk Branković: (preko radio-veze) GAĐAJU LI TI TOPOVI TAMO? PRIJEM! Artiljerija: Pozitivno. Prijem. Vuk: Ređaj poziciju 3-12-42! Prijem. Artiljerija: 3-12-42 nadleće, prijem. Vuk: Jooo, gađate k'o zmajevi. Prijem. Artiljerija: Imate pravo da pogađate triput zašto nas zovu Zmajevska artiljerija. Prijem. Vuk: Da nije možda kurčina? Prijem. Artiljerija: Što je babi milo, to joj se i snilo. ŠUK-NO. Prijem. Vuk: Jebaću vas, uštve. Prijem. (centralni deo) Lazar: Javljaj 'vamo u logoru... oklen je sad ovaj kolorisani iskočio? Ček momenat... E tako, dakle, javljaj Milošu i onim njegovima da se pravi rupa, pa nek projuri s onom njegovom družinom do Murata, jasno? Štitonoša Boleslav: Jasno, odo' ja, nego paz'te na onog što vam pritrčava. Lazar: Jooo, jooo, ma ćao! ŠTAE OVO KOJI KURAC, OKLEN OVOLIKO OVIH KOLORISANIH? (levo krilo srpske vojske) Vlatko: Alo, Mutimire! Mutimir: Da, vojvodo? Vlatko: Piši pismo Tvrtku! Mutimir: Znači ono klasika, "Dragi i poštovani kralju, poniz..." Vlatko: Ma kakvi, samo "Vlatko O-JE-BO" i zdrraavo. Mutimir: Znači, "Dragi i poštovani kralju, Vlatko..." Vlatko: Ne duži, znači samo "Vlatko O-JE-BO" i zdrrravo. (logor srpske vojske) Štitonoša Boleslav: ALO MILOŠEEE, OJ MILOŠEEE!! Miloš Obilić: Jeb'o te Miloš.... OJ RECIIII! Štitonoša Boleslav: E, rek'o Laza da imate sad prolaz kroz sredinu, ako požurite! Miloš: Mi već spremni, idemo braćo! Ostatak ekipe: Idemoooo! (centralni deo) Lazar: Aman bre je l' ove Turke od zemlje prave, štae ovo koji kurac? Opaaa, eno ga Lošmi i ekipa, takoe maćana, toe srpska konjička škola, reko' li ja, Boleslave, a? Boleslav: Ma sve je to u redu, al' eno ona trojica nam se približavaju... Lazar: KAKVE UŠTVE MAJKU IM JEBEM, IMATE LI VI KOLORISANI IKOG NA OVOM BOJNOM POLjU SEM MENE DA NAPADATE, A? (desno krilo) Vuk: Je li, artiljerija, koji su ono što protrčavaju, prijem? Artiljerija: Lošmi end kompanija, prijem. Vuk: Neće valjda stvarno da idu da ubiju Murata, prijem?! Artiljerija: Hoće zapravo, prijem. Vuk: Ajoj, majko moja, kakve paljevine, pa da li je ovo moguće? Daj gađajte oko njih, prijem! Artiljerija: Jok, gađaćemo oko Durmitora, prijem. Vuk: Kakve ste uštve, majku vam jebem. (pozadina, strelci) Stefan: OPAAA, izjednačenje, pičko devičanska! Lazar M: Duvaj ga, nie fora da gađaš dok se ja riloudujem! Stefan: A u redu je da ti kampuješ k'o da ti je ovo Kanter, a? Lazar M: Ajao, majko moja! (levo krilo) Vlatko: Je li, je l' ono Lošmi prođe? Ratko: Ja bi' reko da jes'. Vlatko: Ti bi reko', bolje idi da gledaš tamo da se ovi Turci ne vrate. Ratko: Ushtwas, ushtwas everywhere. (Miloš i ekipa stižu u osmanlijski logor) Murat: Aljo, Ćamil! Ćamil: Da, ekber? Murat: Postavi lji ti onu zastavu za predaju na zemlju? Ćamil: Da, ekber. Murat: Dobro, dobro, ako siđe pred nju, znaći predaje se, jeboo on mater svoju, a ako je podigne kopljem, 'nači da oće da se koljemo k'o ovnovi na ono brvno, znaš. (Miloš i ekipa stižu pred zastavu) Miloš: (diže kopljem zastavu) Gle što fensi tepihe imaju ove uštve, svega ti. Ćamil: OPAAAA NEVERNICI, DOĐI VAMO DA VI ZAKOLjEM. Miloš: Grohotom se smijem. OPAAAA, DODžI VAMO, I JO, I JO, ĐES POŠO, OPAAA, MA KAKO NE, OĆE TO NA OVU VRUĆINU, JOOOOO, ZDRRRAVO. (Murat se diže i kreće da beži) Miloš: ALO UŠTVO ĐEMBELA, DE SI TI POŠO? Murat: Pa vidiš da bežim, jebo ti mater svooju? Miloš: Paz' da 'oćeš! (vadi nož i ubija Murata) Ode uštva, opaaa! Ekipa: To Lošmi ploditelju! Miloš: JA JEMEN!
(Vasa Čarapić sa ustanicima) Vasa: Nači pajsad 'vamo! Ovde će dvadeset vas da napravi busiju, dok mi napredujemo, ako se zadese neki Turci ovamo, vi da ih pokoljete k'o Karađorđe bravove pred slavu! Jasno? Gojko: Daj ti meni, Vaso, da ja upravljam busijom, i nemaj brige. Vasa: Ti da upravljaš busijom? Pa je l' ti ja ličim na majmuna ovako? Gojko: Pa iz anfasa ne baš, mada kad pogledam profil. Vasa: More sad ću ja tebi da dam i anfas i profil, samo d' izvučem ovu pušketinu! (Gojko beži) Vasa: Da nema možda još dobrovoljaca da upravljaju busijom, čisto da znam dok mi je tandžara još napunjena, a? (muk) Vasa: Dakle kao što rekoh, pravite busiju ovde, pazite na bogaze, ostatak nas ide napred! Ima li potpitanja? Mitar: Imam ja jedno potpitanje! (muk sledećih pet sekundi) Vasa: Pa ispljuni ga više, majku mu jebem, je l' ti ja izgledam kao neko ko se bavi telepatijom? Mitar: Ako vi tamo napred najebete, kako ćemo mi ovde da znamo? Vasa: Nećete da znate. Mitar: Pa kako ćemo se povući? Vasa: Nećete se ni povući. Mitar: Pa šta koji kurac? Vasa: Lepo, konju bojtarski, nećemo izgubiti, napred je bre četa anadolskih Turaka iz njihovih zapizdina tamo, oni bre kad vide pušku, daju joj zobi da jede. Ima ih izdominiramo očas posla, pa se vraćamo ovamo. Mitar: Što znači da je dobra šansa da nas u busiji napadne buljuk, a? Vasa: To Mitre mađijo, dedukuješ k'o Aristotel! Mitar: Hehe, duhovito, nego šta ako stvarno naleti buljuk ovamo? Vasa: Ništa, najebali ste. Aj sad pravite to, manje priče i više delanja.
Zlojeb ili zlujeb je neko ko je uvek spreman na svađu, nadrkan tip.
(dvor Nemanjića u Nerodimlju, 1310. godina, Milutin ulazi u svoju odaju) Jelisaveta: Gde si ti nedelju dana, prokletinjo? Milutin: Pa klao sam se s Vizantincima mrtvim oko Ohrida. Jelisaveta: A meni ni da kažeš da ideš, ni da se oprostiš od mene? Milutin: Šta ja ima tebi da se ispovedam? Jelisaveta: Pa žena sam ti, na primer. Milutin: Što rek'o moj drug Viljem I Plantagenet, gud for ju, i šta s tim? Jelisaveta: Pa brinem da ćeš poginuti, budalo! Milutin: Da poginem od Vizantinaca? Grohotom se smijem. Jelisaveta: Ne znam lepo šta ću s tobom, teraš me da plačem zbog tebe, čoveče! Milutin: Ne znaš šta ćeš, a? Jelisaveta: Ne. Milutin: Da se lepo spakuješ i vratiš u svoju smrdljivu Mađarsku u roku od nekih 5 sati, da te ne bih za uši vukao do tamo. Jelisaveta: Al...ali ja tebe volim! (brizne u plač) Milutin: Šunka se vole. Jelisaveta: Znači teraš me od sebe? A zašto, reci mi bar? Milutin: Ne podnosim plačipičke i ne podnosim zlojebe, ajd' sad tornjaj se, moram da gledam ko od današnjih vladara ima dobre ćerke za rasplod.
(Konak Miloša Obrenovića, 1815. godina) Sluga Radisav: Kneže, dođe nam onaj neteman Vidoje, kaže ima neke nove strategije za borbu protiv Turaka. Miloš: (prevrće očima) Dobro, ajd' pusti ga unutra. Radisav: Ajd', ajd', upadaj 'vamo! Vidoje: O poštovani i presvetli kneže, dođoh ovamo sa novim strateškim planovima za našu borbu protiv Turaka, pa bi ih Vam ukratko izložio, ako nije problem. Miloš: Ajde da čujem te tvoje izlive umnosti. Vidoje: Kneže, ako nije problem, mislim da je ovo više za u četiri oka, ipak su ovo tajni planovi. Miloš: (uzdiše) Ma neka more, Radisav je samo zvanično sluga, osnovao sam sad novu tajnu službu, kako je ono beše nazvah, ŽBIGS 15, da održavaju tajno red i mir ovde i uhode Turke, znaš. Vidoje: A tako, nisam to znao. Miloš: Ma jakako, pazi kad ti kažem, ali ne smeš nikome širiti to dalje, znaš. Vidoje: Dobro, nego da vidimo mi ove planove. Miloš: Da čujemo. Vidoje: Znači ovako- mi udaramo Turke na 14 tačaka na potezu između Rudnika i Besne Kobile, pozivamo Bugare, Bugari staju uz nas jer smo mi pravoslavna slovenska braća, oni tuku Turke do Jedrena, za to vreme mi i naša albanska braća oslobađamo centralni deo Balkana, zatim nam u pomoć stižu i Grci, pa oslobađamo ceo Balkan, dok se Grci iskrcavaju u Malu Aziju, nama naš sveti ruski car šalje svoju blistavu vojsku i staje za vrat turskoj nemani. Šta kažete? Miloš: PAZ' LEVO! DESNO! Kočije- izlazite, izlazite, izlazite. "E hajd' sad", kaže, "deli rakiju ovome, ovome i ovome", "ja sam se pokvasio", "što nisi 'vako, što nisi 'vako?", ustade rmpalija ovoliki "čija majka se nije triput od jutros umivala?", "jesi l' to meni rek'o? pajsad- moja majka je četiri bureta izvrnula"; "je l' jeste? e hajd' da vidimo!"; "ne može, ne može!", "ne može, a kako je majka mogla", "može, može!" "vadi majkkaaa", "e sad uzmi i pogledaj kroz to", "ne vidim ništa! ne vidim ništa!", "ha, pa gde ćeš videti kad si okrenuo naopačke", okrenu on, pa kaže "jao, kako je sve sad tako malo, to je sad potpuno drugačije", "potpuno drugačije, potpuno drugačije", imitira ovaj njega, rmpalija ovoliki ustade "što ga imitiraš momčino, što ga momčino imitiraš?".... Vidoje: Kneže, Vi to mene malo podjebavate, a? Miloš: Jašta, pošto ti misliš da ja imam vremena da slušam te tvoje gluposti i čaprc-divanim po celi dan.
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315)) Gospodar Boleslav ulazi na kapiju. Boleslav: Di ga je Milutin? Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir. Boleslav ulazi u svečanu salu. Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče. Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more. Milutin: Onda raznesi stenu. Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem? Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a? Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao... Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA! Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo. Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno? Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo. Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa. Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a? Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa. Ulazi čelnik Joakim. Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili. Milutin: I ko vodi? Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme. Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe. Joakim: Recite, kralju. Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe. Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru? Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš. Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana... Milutin: Dva dana. Joakim: Ali... Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama. Joakim: Razumem, gospodaru. Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put. Joakim: A kako je on prošao, gospodaru? Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu? Joakim: Da Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu. Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker. Joakim odlazi. Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio? Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju? Milutin: Svadba!? Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu. Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan. Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu. Milutin: A jel bar neka pička? Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima. Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
Poređenje koje se primenjuje na nekog ko je veliki baja. Poznato je kako su Solunci preživeli sve muke do stizanja na front i kako su posle polomili šije Austro-Ugarske i Bugarske, te su posle saveznici morali da im zabranjuju da ulaze na teritorije te dve države, da ne bi ispalo da su oni sve sami pobedili.
(zora, 15. septembar godine 1918, štab Antante kod Soluna, sastanak vrhovnih oficira francuske i srpske vojske) Luj Franše d' Epere: Ma ne možete tek tako probiti front, mi se četiri godine koljemo sa Švabama po celoj liniji od Holandije do Švajcarske, od Baltičkog do Crnog mora, ovde, u Turskoj, u Italiji, i ne znam ni ja gde više ne. Živojin Mišić: Slušaj, drugar, to što si ti rek'o, to mene ne interesuje. Ja sam doš'o ovde u Grčku, vid'o sam malo kulture, malo nabacio ten, malo radio leđa, malo biceps, opet malo leđa, malo jurio Grkinje, opeglao par Grka u tavernama, al' što je mnogo, mnogo je. Pa ne m'rem više ovde biti, počinjem bre da zaboravljam srpski, a i ovo sranje od metakse im je ko da su ih pravili od morskih algi. RAKIJU BRE OĆU EJ! Luj Franše d' Epere: Ali ne možete tek tako probijati fron.... Živojin Mišić: Slušaj, Luje, dobar si ti čovek, imaš fensi brkove, skoro pa bi rek'o čoek da si Srbin, ali bre od vas Francuza nikad vojnici neće biti. Kako bre ne mo'š probiti jedan front običan? Luj Franše d' Epere: Ali ovo i nije običan front, ovo je svetski rat, pobogu čoveče, da li si ti normalan? Živojin Mišić: Nisam ja normalan, ja sam Živojin, za prijatelje Žika, i ja odo koliko danas odavde, a ti letuj u Solunu još 100 godina, kako ti volja. Luj Franše d' Epere: Ma ne možete da idete, trebate nam ovde radi održavanja ravnoteže rata i održavanja plana operacija!! Živojin Mišić: E Luje, uzmi te planove pa s' njima sledeći put obriši pozadinski otvor kad budeš bio u VC-u (jedan bugarski top pogađa blizu štaba) Živojin Mišić: E sad mi je pun kurac više, aj što se bijemo s Švabama, ajde i s Mađarima, al da mene gađaju mrtvi Bugari, e to neće da može gospodo! (Živojin, zajedno s oficirima istrčava napolje, suče brkove, penje se na konja i vadi sablju) Živojin Mišić: OJ BUGARI SAD SAM VAM JEBO MAJKU ŠVERCERSKU ŠTO STE MI PRE PET GODINA PRODALI FALŠ RAKIJU U SOFIJI! PANTELIJA, VADI TOPA! Pantelija: Opušteno, Živojine, saće im Pantelija baci jedan filing tipa dojam posred čekrkli-čelenke s topom porekla mejd in Frans. ALO ĆAMILI, NAČI BACI POGLED VRSTE PAŽLjIV OVAMO, DA VIDITE KAKO PANTELIJA PENETRIRA BLGARSKE MAJKE OD STRANE ZADNjE METODOM RASNO! Živojin Mišić: Braćo Srbi, stoko jedna, slušaj 'vamo, odmor je gotov, ko je nabacio bicepse i ten, nabacio, ko nije, šta ću mu ja radim. Da ste u bojnom redu za dva minuta! Pantelija: E Kiže, nemoj za dva minuta, moram da im bacam đulad još jedno 10 minuta, čisto da ih zagrejem za bežaniju na relaciji Makedonija-Mongolija. Ne bi bilo u redu da pogodim nekog saigrača. Živojin Mišić: Minut i po! (Franše d' Epere ih posmatra s prozora) Franše d' Epere: Ovi Srbi su neviđeni hajvani, ima da izginu do sutra u podne. Izgleda da je vreme da ponovo krenem da učim nemački. (sutradan Franše d' Epere izlazi iz svog kampa, i vidi jednog vojnika sa šajkačom) Franše d' Epere: Je li, jeste l' izginuli svi, pa ti jedini ost'o živ? Lepo ja govorio onom Živojinu da ne ide grlom u jagode, a on 'oće pa 'oće... Vojnik: Ma jok bre, nego se ja setio da sam zaboravio kesu s kožnim jašama što sam pazario od nekih Alžiraca kod Bele Kule (Bela Kula je znamenitost Soluna, prim. aut.), pa reko' da se vratim i pokupim, ako već neko nije zdipio. Franše d' Epere: A šta je s ostalima? Vojnik: Ovi što su u početku bili stacionirani u Makedonij peglaju Bugare oko Dunava, navato ih neki Milojko iz Jagodine, pa ih moči u Dunav, kaže napraviće bolje kože za jakne od njih ako ih prvo natopi, jer je mekša koža lakša za obradu; Ovi što su bili iz Šumadije i okoline peglaju Mađare u Vojvodini i Slavoniji, kažu da je neki Petar Somborac uspeo da obrne petnes' Mađarica za jednu noć; ovi iz Bosne, Dalmacije i Krajine se peglaju sa Švabama u Sloveniji i oko Zagreba, navato moj kum Jandrija nekog Josipa što se borio za Švabe, pa ga zajaho na krkače i sad ga tera da ga nosi preko celog Dalmatinskog Kosova; ovi što su bili u Sloveniji srušili neku tvrđavu kod Linca, pa nose sebi građevinski materijal kući, kažu sad su moderni, oće da imaju infraktstrukturu ili kako god, oni iz Vojvodine i Slavonije zaklali pola svinja po Mađarskoj pa organizuju slaninijade od Dunava pa do Požuna. Živojin Mišić navato neke Bugare i Mađare pa ih postrojio i sad ih tera da mu dva dana bez prestanka na uvce pevaju "Bože pravde", a regentu Aleksandru Karađorđeviću ni to nije bilo dosta, već vezo šest Švaba u konjske zaprege, pa ih sad goni da ga voze od Beograda do Ljubljane i natrag. Franše d' Epere: ŽAK, odi vamo! Žak: Recite, komandante? Franše d' Epere: Šalji pismo našem Vrhovnom štabu ovako "Bog vas mazo, ovi Srbi poklaše sve što je bilo od protivnika, šaljite sve snage na Švabe dok ne krenu i nas da osvajaju!" Vojnik: Ma opušteno, vas neće, rek'o Mišić da ste vi pihtije od ljudi, nemate ni rakije ni slanine.
(Braća Musić nadgledaju okupljanje osmanlijske vojske na Kosovu Polju 1389) Stefan Musić: Lazare, drž' der ovu opremu za nadgledanje, ti govori šta otkriješ, ja ću da beležim. Lazar Musić: Ček samo da razmontiram ove skalamerije... Dvogled- tu, stalak za dvogled- tu, termalna kamera- tu, detektor za visoki napon- ne znam ni koj' će nam kurac kad visoki napon nije ni izmišljen, infracrvena... 'de je infracrvena, jeb'o te Svarog! Stefan: Otkud ja znam 'de je infracrvena, ti si pakovao stvari! Lazar: Kako sam ja pakov'o stvari, pizda ti materina, kad nas posl'o knez Lazar sa već spremljenom opremom? Stefan: Aj' ne seri nego pričaj šta vidiš dole. Lazar: E ovako- na detektoru visokog napona, ništa- baš sam začuđen; na ostalima, s leva na desno: anadolijska prva četa, anadolijska druga, rumelijska prva... Stefan: Kad su formirali već rumelijske čete?! Lazar: Pa nisu ti to Mađari da im treba petnes' godina da skupe 200 ljudi, to su bre Osmanlije, to boja, to kvalitet, ej! Nego piši dalje- rumelijska druga, akindžijski odredi, pomoćne hrišćanske trupe, opet akindžije, neka bula s dobrim dojkarama, još jedna bula s dobrim dojkarama, još jedna, malo deblja... a ne, greška, to je Mula Jusuf od akindžija.. dalje idu janičari, rumelijska treća, sultanov šator, pet volova na ražnju, neki imam, anadolijska treća, Bajazit koji je napeo neku Turkinju u misionarskoj... ček' bre malo, otkud muslimani znaju za misionarsku? Stefan: Majmune, to se tako zove, svi ljudi znaju da misionari vole zguza. Lazar: Au, ja to nisam znao. Stefan: Pa normalno nisi znao kad si devica od dvaespet godina. Lazar: Ne iji govanah, nego piši dalje- opet janičari, neki derviš igra neko njihovo kolo, opet akindžije, i to bi bilo to. Stefan: A de su im anadolijska četvrta i peta? Lazar: Pa pobio ih knez Lazar kad su mu krali trešnje dole u Pločniku. Stefan: Krali mu trešnje? E jesu cigani, svega mi. Lazar: Tebra, nemoj da si politički nekorektan, to su sad Romi, tužiće nas tribunalu u Nantu, ej. Stefan: Dobro, jesu Romi, ko da je sad to bitno, nego stvarno ih Lazar pobio? Lazar: Ma isek'o ih k'o Smiljana burek za poneti.
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Starinski naziv za pokolj svinja. Ponekad se koristi, doduše ređe, kao metaforički izraz za klanje ljudi.
---Kosovo Polje, 15/28. jun 1389. godine--- (rano jutro, srpski tabor) Lazar Hrebeljanović: Dobro, majku mu jebem, opet ja prvi dolazim u boj, još nema nikoga, a već sedam sati po srednjoevropskom vremenu. Vidiš ti, moj Boleslave, s kim ja ratujem, ej! Štitonoša Boleslav: Ma dobro, doće ljudi, k'o da je bitno, nismo ni mi morali baš ovako rano doći. Lazar: Ma gde nismo, eno Osmanlije već rade razgibavanje, jebaće nam majku. Boleslav: Ma mogu oni da rade razgibavanja do preksutra, kad im nalete ovi naši, neće znati di im je glava, di im dupekanja. Lazar: Ma more stoka jedna, najeli se svinjetine i ovčetine pa sad spavaju k'o zaklani, zakl'o ih neki Oguz dabogda! (dolaze bosanski odredi s vojvodom Vlatkom Vukovićem na čelu) Lazar: Oooo 'de si, Vlatko, dabogda te burekom sasrom na Urgentnom 'ranili! Vlatko: O đe s', Lazare, dabogda te sirnicom po stražnjici mazali! Lazar: Koliko je tih tvojih Bosančuga tu? Vlatko: Neđe oko dvije-tri 'iljade, taman da im jebemo mater ciganjsku! Lazar: Au tebra, što si tako politički nekorektan i needukovan, kao prvo sad se moderno kaže Rom, kao drugo oni nisu romskog porekla, oni su nastali mešanjem turske grupe i indoevropske grupe naroda, kao treće sad će da nas tuže tribunalu u Nantu zbog tebe! Vlatko: A čoveka, k'o da je meni bitno, ja sam samo doš'o ovde da se nekom najebem mile matere, ionako mi žena kenja ko navijena ceo dan po dvorcu, još mi i punica blizu, svaki treći dan eto beštije u goste. Nego daj da vidimo u kojoj formaciji danas igraju ovi mamlazi. Lazar: Pa evo čekam ih, nisu još došli, spavaju k'o topovi, topovi ih gađali! (dolazi Vuk Branković sa svojim odredima) Lazar: Oooj mrki Vuče, što si mi se umusio danas? Vuk: Ma teraj me u kurac, uvalili mi neku rakiju juče, više šećera no bresaka, ne mogu da gledam na oči jutros. Lazar: Mrki Vuče, podigni brkove, da ti viđu toke na prsima, da prebrojim zrna od pušakah, kolika ti toke izlomiše! Vuk: Ma koje puške, koje toke, šta sanjaš ti? Jaooo, opet si pomeš'o tekstove, 'bem te tupava, to je Gorski Vijenac! Lazar: Ma dobro, moramo ubacit malo stilistike ovde, ipak je ovo jedan svečarski trenutak... Vuk: Je l' njemu opet dav'o neko onu smešnu medovaču, što sam je rek'o da ne trošite više od dvaput godišnje, a? (dolazi Miloš Obilić sa još deset konjanika) Lazar: (Vuku) Jaooo, pajsad kako ću da ga isturiram, mali se prima k'o niko! (Milošu) Oj Miloše, sada vjero, potonja nevjero! Miloš: Ja, tako me vjera ne ubila, ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, nit' ću ikada biti! Nevjera ti sedi uz koljeno, ispod skuta pije hladno vino! Lazar: Dobro, prođi tamo do svog logora, poslaću posle po tebe kad mi budeš trebao. (Miloš odlazi) Vuk: AAAAAAAAAAA Kako se mali prima, ljudi moji, da li je ovo moguće! Lazar: Turira se k'o one Paskačove kočije na motorni pogon lololo Vlatko: Al' najjači je što progovorio jekavicom lolo Vuk: Ajoj, brate, suze mi teku, e! (dolazi 100 ljudi obučeni od glave do pete u čelik) Lazar: Je li, Vlatko, ovo sardine izgleda prohodale, a? Opet ne vodite računa o radioktivnim supstancama oko Zenice? Vlatko: Nemam ideje koji su ovi.. Vuče, da nisu ovo neki tvoji netemani? Vuk: Ne koliko ja znam. Alo, sardine, identifikujte se dećsko! (jedan od ljudi prilazi i diže ruku uvis) Nepoznat čovek: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA! Vuk: Šta napriča ovaj? Vlatko: Mislim da ga nisu dobro podmazali, pa škripi kad pomeri ruku. Lazar: Al' pominjo neku Maltu, nešto... Da nije ovo neki fan klub maltezera možda? (drugi nepoznat čovek izlazi iz gomile i skida šlem) Drugi nepoznat čovek: Ćekajte, ćekajte, dećki, mi smo Ivanovci, viteški red što se bori za slavu Jezusa kralja, ne? Lazar: Ivane, leptenejebo, jes' to ti? Drugi nepoznat čovek: Ja, lićno, glavom i s fensi bradicom a la monterenj! Lazar: Prepozno sam te odma' po toj gej bradici, samo reko' da proverim. Nego, kakve su ti ovo sardine, to Šime napravio neki novi proizvod? Ivan Paližna: To su Ivanovci, mi tućemo muslimanske snage i brinemo se o našim bolesnicima. Lazar: Vi tučete muslimane?! Haahaa, pa vi bre svi zajedno niste teški koliko jedan nji'ov rmpalija bre! Ivan: Nije sve u velićini, ima nešto i u tehnici. Lazar: To s' čuo od svoje žene, a? Ivan: Grohotom se smijem, nego dećki, otišli smo mi da se spremamo da naprašimo ove muslimane, ne? Vlatko: Eeee blago nama kad nam sardine bojeve biju. Vuk: Ma pusti ih, ionako će da pobegnu čim se ovi proderu. Nego, gde su ovi tvoji južnjaci, Lazo? Lazar: Ma teraj ih u kurac, već saftaju kobas Muratu, eno ga Dragaš ugostio Osmanlije tamo kod njega. Vlatko: Pa lijepo ja kažem da od tijeh iz romanskijeh zemalja nikad neće bit' muškarca, si vidio i sam da im muški tamo dolje nose suknje? Lazar: Ma znam, ne staj mi na muku. (dolaze braća Musić) Lazar Musić: Čestiti kneže, donosimo raport iz osmanlijskih tabora... (Stefan Musić lupa vaspitnu Lazaru Musiću) Stefan: Alo, maćana, 'de s' pošo, ja ovde raportiram, primogenitura pičko devičanska! Lazar M: E da ti jebem seme tvoje krvavo, evo ti na, pa ti pričaj! Lazar: Alo, smirite se vas dvojica, vidite da imamo goste, a i nije vam ovo ona vaša zapizdina! Stefan: Evo kneže, pisana forma, tri primerka. Lazar: Zafaljujem, aj sad bešte u onaj šator u dva suprotna ćoška i razmišljajte o ovome što ste uradili sad. (Lazar M. i Stefan odlaze) Lazar: E sad, d' izvadim ovo piće i krkanluk iz šteka, da se spremimo, pa ćemo da sečemo ove peškiroglave. (u međuvremenu, osmanlijski tabor) Jakub: Aljooo, Bajazit, aljooo, jebo ti mater svoOoju! Murat: Šta se dereš ti hajvane usred jutra, još ni kahvu popio nisam, i koji si ti uopšte? Jakub: Ja sam tvoj sin Jakub. Murat: Aha. Konstantin Dragaš: Je l' sigurno ovo Vaš sin, mislim kako ne znate njega? Murat: Ma šta ja znam, vaker mange čaje, to nek im mame pamtu. Konstantin Dragaš: (sebi u bradu) Čudan neki narod... Jakub: Aljooo Bajazit, jebem te gljuva! (Bajazit izlazi iz šatora) Bajazit: Šta se dereš u sabah-zoru, jeboOo ti mater svoju? Jakub: Ma našo sam neki kabljovi ovde, izgljeda da nas neko špijunira, znaš. Bajazit: Pa nek špijunira, ionako nas ima ovde kolko oćeš. Jakub: Ma da ga jebem, reko da me nije snimo dok sam napinjo Hanumu. Bajazit: Pfff tebe da snima, hajvane, tebe mogu jedino da snimaju na oni Opstanak, kolko se dereš ko ćimpanza tamo, ceo Topkapi uzbunjuješ, pićko bangutava! Jakub: Ma da se jebeš ti maljo cigane, e! (Jakub odlazi) Bajazit: Oj Ćamil! (Ćamil dolazi) Ćamil: Da, ekber-Bajazit? Bajazit: (pokazuje prstom na Jakuba) Ako mi danas preživimo ovo koljanje, ovog da mi ubijete istog momenta! Ćamil: Alijorum, ekber! ---15/28. jun 1389, 10:00 po centralnoevropskom vremenu--- (srpski tabor) Lazar: Je li, Boleslave, jesu li spremni ovi naši za disnotor? Boleslav: 'De nisu, eno Vlatko dobacuje Omer-paši kako mu ženska ima vadžajnu k'o Heksamileon. Lazar: Ja čoveka, ne može da sačeka ni dva sata. Nego ajmo mi tamo na čelo vojske. (osmanlijski tabor) Bajazit: Alo pićke, di mi ga je hat? Jakub: A bre ćave mange, otkud ja znam? Bajazit: Abe, silazi s tog hata dok te nisam stuko sad! Jakub: Nemoj ti budala da budeš! Bajazit: (strzne Jakuba s konja) Ma silazi, jebo ti mater svOoju! Ujs, ujs, napred, napred! ---15/28. jun 1389, 10:45 po centralnoevropskom vremenu--- Lazar: JESMO SPREMNI BRAĆO? Srpska vojska: JESMO! Lazar: NE ČUJEM VAAAAAAAAAAAAS! Srpska vojska: JESMO PIZDA TI MATERINA GLUVA! Lazar: ŠTA ĆE DANAS DA BUDE? Srpska vojska: (kreću da lupaju mačevima i ostalim oružjem po štitovima): DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR... Murat: Je li, Konstantine, šta viču ovi tvoji đaurini? Konstantin: Disnotor, to Vam je svinjokolj. Murat: Eee hajvana, i pred bitku misle na ždranje krmača, dabogda ih trigliceridi sve pobili! ---15/28. jun 1389, 10:59 po centralnoevropskom vremenu--- Lazar: I TRI, I DVA, I JEDAN, I IDEMOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO Bajazit: Dršte gaće, Srbi; JALAAAAAAAAAAAH TURCI! Lazar: Držim ti ja dženazu OPAAAAAA
