Prijava
   

Ivo Andrić

skrivena fantazija svih nastavnica srpskog jezika.

   

S koliko si ih delila bojice?

Pitanje posle kojeg pucaju i najsnažnije veze u predškolskom.

Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda...Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.

   

Visok stepen svesti

Kada znaš šta si koga lagao 2-3 nedelje unazad, pa možeš sam sebe da podržiš.

   

A ja se nasmešim, okrenem i odem

Trenutak u kome pravi čovek dolazi do izražaja. Jer onaj ko u sebi nosi ljudskost, uvek će mi biti poput brata. Biće čovek i kada to drugi oko njega nisu.

Slušao sam ih kako me ponižavaju. Moja deca, krive roditelja koji jedino njih ima. Nisam trebao dolaziti nenajavljen, oni imaju svoj život, neki svoj raspored. Ja sam star, za mene više nema mesta pored njih. Nije važno što sam za njih dao sve, i što bih dao i ovo malo života. Ali gde da kunem decu, samo se nasmešim, okrenem i odem. Valjda je život takav.
***
Kažu da zbog ovakvih poput mene, oni nemaju radna mesta. Psuju Tuđmana koji me nije ubio. Kažu nije meni mesto ovde, draže im je da vide kera, nego mene. No ipak, to su ljudi, valjda ne znaju šta čine. Ne ide da im želim zlo, samo ću se nasmešiti, i onako tužan otići.
***
Svi su znali da je volim. Ona je znala. Nije me bilo dugo, al nije do mene. Rekla je da će me čekati. Ja ulazim u našu sobu, a ona me čeka. Čeka, ali sa drugim. I u meni sve se ruši, pa gde baš ona?! Psovao bih, urlao bih, ali nikad nisam bio grub prema njoj. Samo se nasmešim , okrenem i odem.

   

Kad bi došla

Razlog velikog broja tužnih ljubavi.

Čitav život veruješ u ljubav sa jednom osobom. Živiš u njenom osmehu, plivaš u njenom pogledu. Međutim, kao da si svestan, da si joj drag zbog tog tužnog pogleda koji večno skrivaš, a opet da ta tuga koju nosiš glavni krivac što zapravo nećete biti zajedno. I onda ona ode, možda je to sunčan dan, možda kišovit, mislim to nije bitno jer vreme za tebe tada staje. Ti se onda nadaš da ćeš je negde sresti, da će sići iz nekog autobusa, samo da te zagrli, a ne veruješ ni sam u to. E tad ti je jedina misao, ma samo kad bi došla.

   

Jutarnja kafa

Besmislena kada je piješ sam. Kao da služi da se bolje započne dan, da se prevaziću nesuglasice, izvuče neka draga reč, dok smo još sanjivi, pa se reči ne stidimo. Da to je jutarnja, još uvek ne razmišljaš o problemima, ali sve ono što ti je drago je tu, na drugom kraju stočića, ili stolici do tebe. I ono kad se smejete, ma nebitno dal je dobro zašećerena, bitno da je ona tu, da pije jutarnju sa tobom. Da unosi vedrinu, kako u dan, tako i u srce. Ma besmislena je kad je piješ sam, razbuditi se možeš i hladnom vodom.

   

Nemoj sine nikad da se ženiš

Mudre reči oca moga. Prošao čovek svašta, pa zna, nije protraćio godine. Vidi on, da u braku nema sreće, jebe te žena za svaku sitnicu, pa još kad dobije onaj pms ili kad ti dobiješ sms, prosto si ga najebao. Izgubiš ključeve od kola, ti si budala, ona slupa cela, opet tebe jebe, jer joj nisi rekao da se brzine menjaju sa kvačilom. Najebeš se sinu matere kad se napije ko dupe, ona ga brani, kao ako, muško je, al zato kad ga pohvališ što je opalio komšinku, ona te jebe, jer nema više sa kim da pije kafu. Hoćeš da budeš dobar i savestan roditelj, ograničiš ćerki izlaske do kasno, kad ona karakondžula od žene hoće oči da ti iskopa. Ajd ti joj dozvoliš radi mira u kući, kad eto ćerke sa nabreklim stomakom, al ne od piva. I opet ti mučeni tata u kurcu. Zato sam odlučio i ja kad se zajebem pa oženim, da isto pričam svom sinu, a ako bude sreće i on mom unuku.

   

Prvo pismo

Piše se u onim godinama, kada si ubeđen da je jedini stepen ljubavi držanje za ruke i poljubac u obraz. Kasnije shvatiš da si i bio u pravu, ali to sada nije važno. Nastaje iz potrebe, da eto u mom slučaju kažeš devojčici iz klupe ispred da ti se sviđa njena kosa i to što ima sve petice. Pa da ne bi crveneo, a ti cepneš parče papirića, nažvrljaš nesigurnim rukopisom par reči i ubaciš joj u ranac. E sad to može da se završi na dva načina. Da ti se do četvrtog smeje pola odeljenja ili da kao fol budeš sa tom devojčicom. Naravno postoji i šansa da se ne potpišeš, jer smatraš da zna od koga je, ona padne na to, ali misli da je od tvog druga. Da to je gadno, još ako ti je drug jači, pa te zaduži da joj u njegovo ime joj i dalje pišeš.

   

Čovek koji nije umro od raka

Nadam se da niko neće zameriti, ovo je posvećeno čoveku...
Ovo je više kao priča, poznavao sam jednog dobrog čoveka i kao što sa dobrim ljudima uglavnom biva, umro je. Dijagnostikovali su mu rak, kažu poodmakla faza, nemoj džabe da trošimo lekove na tebe. Imaš još oko godinu dana, mada kome je to bitno, ti nemaš porodicu, ili kao da je nemaš.
Bio je u pravu, nije umirao od raka, već skoro dvadeset godina čeka svoju ćerku, ili kako je on zvao, svoju malecku. Nije znao da je on za nju monstrum, čovek koji je klao, četnik. Nije znao šta joj je tašta pričala o njemu. Nije znao da nego može toliko da mrzi. A izgleda da može.
Pričao je o njoj često, voleo je svoju malecku. Ona nije znala da joj je majka umrla, od te iste bolesti, raka. Njoj je rečeno da je otac ubio. Da je tukao, mučio, maltretirao, a znam da nije.
I umirao je, dopao postelje. Da mi smo ga posećivali, ali ona nije došla, on je umro, ali ona nije došla.

I napisao sam i jednu pesmu o čoveku, a vi oprostite na zauzetom papiru:

Nisu ga primili u bolnicu, kažu da nema zdrastveno osiguranje,
doktor se nasmešio i rekao:''Izvini, al' život je sranje''.
Ti svedno imaš rak, od toga se umire za godinu dana,
ako te pre toga ne dotuče neka druga rana.
Još malo će te posećivati, al ti ćerka neće doći,
pronaći će nebitan razlog zbog kojeg neće moći.
Ti si joj ubio majku, a voleo si je više nego sebe,
baba joj je Hrvatica, pa joj je pričala protiv tebe.
A šta dete zna, za nju si još jedan koljač iz rata,
ti si osoba koju nikad neće nazivati tata.
Ona je tvoja malecka, mada je odrasla dobrano,
al ti je takvu pamtiš, sve ostalo ti je strano.
I evo već si u postelji, smrt je tek pitanje sata,
a ti i dalje čezneš da ti kaže tata.

   

Svako ima nekog koga ima i kad ga nema

E to je ona stara priča. Od starih neprežaljenih ljubavi, do nekih ljudi koje je pojelo vreme, pa ih nigde nema. To su one osobe koje se smatraju ličnim vlasništvom, koje su naše, a možda već žive neki svoj život, koji nema nikakve veze sa nama.

-E video sam juče onu Mariju iz našeg kraja, jel je se sećaš možda?
-Šta, moju Mariju, pa kako se ne sećam, čoveče znaš ti šta smo mi značili jedno drugom. Pa znaš kakvi smo bili, eee...
-Ma šta ste bili, nisi je video ni čuo 10 godina, a šta ste imali, nedelju dana držanja za ruke. Šeta žena sa mužem, ima dvoje dece, nije ni pitala za tebe, osvesti se.

   

Ne voli ona te stvari

Pa zašto je to druže tako? Kako to devojka, a ne voli lepu reč, ne voli pisma i pesme. E da znaš šta sam ja sve pokušavao. Nađem se kao slučajno kad prolazi kroz susednu ulicu, nasmešim se, pokušam da joj ukradem koji minut, a ona ništa. Mislio sam u početku, možda je stidljiva, možda sam prenaglio, devojka me nije ni upoznala kako valja. Pokušao sam da joj napišem pismo, znaš da mi to nije bilo lako, nisam ti ja sa tim rečima toliko vešt. Ali da sam se trudio sam Bog zna. Pisao sam joj kako sam opčinjen u nekom čudnom do tada nepoznatom stanju. Opisivao joj snove, kako vidim njenu lepotu koje nije ni sama svesna. Ništa. Nije mi odgovarala. Nadao sam se da sam makar dopro do nje, pridobio trunčicu naklonosti. Tu sam se osmelio i pesmu da joj napišem. Verujem, čak šta više siguran sam da ima mnogo boljih, ali opet, bila je iz srca. Podelio bih je i sa vama, ali njoj je bila namenjena, valjda ne bi bilo u redu. Ubacio sam je jednog dana u njeno poštansko sanduče, nisam se potpisao, ali zar i treba, danas se pesme slabo pišu. Ma i ne verujem da bi se neko usudio mojoj ljubavi da šalje nešto tako. Proverio sam joj noć posle sanduče i bilo je prazno, konačno, to je to, valjda me voli.
Međutim tih dana me je uhvatila neka bolest. Nisam izlazio iz sobe nekoliko dana, ali nije mi teško padalo, razmišljao sam o tom beskrilom anđelku. Kad onda, bolje da sam bolan večno ostao. Ja je čekam na uglu ulice, ali nije sama. Dule, koji nas je mlatio kao klince, koji je te devojčice tako lako menjao, šetao je pod ruku. Kasnije je pričao, šta joj sve radi i ma gde god se ja zavukao, ta priča me je stizala.
A onda jednog dana je došla, vratila mi moja pisma zamotana u onu jednu pesmu što sam joj pisao, nisu ni bila otvorena. Kada sam je pitao, zašto, rekla je da ne vole baš sve devojke te stvari. I tu se nasmešila. Ali nije to bio više onaj stari osmeh, nije to ni bila ona. Nasmešio sam se i ja, kada sam shvatio koliko sam bio blizu da krenem sa pisanjem romana koji bih joj posvetio.

   

Ima lep osmeh

Sitnica koja sve one krupne i velike stvari čini tako nebitnim. Da vidiš kad naletiš na tako jedan osmeh, ne gledaš mu u zube, dal su žuti, jel koji fali ili su možda proređeni. Ma ništa od toga ne bude važno. Nego ti se zavrti pamet, pa zaboraviš da je ona učila Gimnaziju, dok si ti gulio tehničku, ili na to da je verovatno za vikend pročitala više knjiga nego što si ti sastavio međusobno zavisnih rečenica u celokupnoj govorničkoj karijeri. Pa kada bi sreo nekog i on se zabrinuo za tvoje stanje, verovatno bi mu rekao da je samo lepa, smatrajući to dovoljnim i duboko u sebi znao bi do tančina na šta sve misliš sa tim. Dok bi te on verovatno smatrao budalom i valjda bi ti bilo drago zbog toga.

-Ti otkad si sreo onu malu, nisi sav svoj, pa šta ona to ima što do sada nisi video, sise, dupe?
-Ma znaš nije do toga, ima lep osmeh.
-Sine, znam te čitav život. Izgleda da si nazebao negde, sigurno si bolestan. Još samo čekam da mi kažeš kako ima i lepe trepavice.
-Ma za trepavice manje više. Ali da si ti video kada je prebacila kosu preko ramena, a na desnom uhu ima dve minđuše spojene tankim lančićem, kao da dva anđela pružaju ruke...

   

Neznanki iz busa

Želeo bih da znate, bio sam potpuni laik za te stvari. Tu i tamo sam se ljubakao sa nekoliko devojaka, ali nisam išao dalje. Bilo mi je tada 14 godina. Uglavnom moje jedine dve ozbiljnije ljubavi u to vreme su bile Mina Lazarević i Monika Poter, možda ste je zapazili u nekom filmu, ima zelene oči i slatko prćast nosić.
A onda se desilo. Morao sam tog jutra po neki flet kabl, pa sam hvatao prvu šesticu do grada. I umalo umro. Nosila je somotne pantalone. Voleo bih da ste je mogli videti tad. Razumeću ako se zanimate za njen izgled. Mogu vam reći da je bila lepa. Neobično lepa. Toliko lepa da sam čvrsto bio uveren u dve stvari. Sigurno je da nikad ne bi prošla kao manekenka, nije bila preterano visoka. I da su male šanse da pozira za kalendare. Znate, ako bi joj dodelili na primer februar, onda bi taj mesec imao 365 umesto 28 dana. I to bi bio problem.
Ovde bih se vratio na deo kada sam je ugledao. Iz nekog razloga sam ubedio sebe da se zove Jovana i da je sestra mog ortaka. Pogrešio sam. Bila je suviše lepa da bi se zvala Jovana i nije imala veze sa mojim ortakom. Što je bilo dobro po mene, jer bih u suprotnom morao napustiti zemlju. Bio je malo prek. Naravno sve sam ja to doznao kasnije. U tom trenutku sam jedino želeo uskliknuti:
-Hej, somotne pantalone.
Mada nisam. Ali sam joj napisao pesmu. Išla je nešto:"Zbog tebe bih vampira na krst stavio i ribu u vodi udavio". Verovao sam da je to opaka stvar. Nije delila moje ubeđenje. Rekla je da sam seljak. Sad, da je htela da priča sa mnom, ne bi mi to teško palo, ali nije. Bio sam ubeđen da se samo pravi, ali moram vam priznati da je bila istrajna u glumi.
Onda je otišla. Znate, tad je rekla da joj je žao što ide. I to je najbliže što sam joj prišao. Od tada su prošle godine. I moram vam priznati, nikad nisam imao devojku sa somotnim pantalonama. Sve mi to pomalo nedostaje. Sutra bih i sam trebao da se vratim studijama, mada nemam neku želju.
Ako je vidite kako šeta Terazijama, recite joj da još nisam napisao bolju stvar. Prepoznaćete je lako. Pored nenormalno tužnog osmeha, ima običaj da vrti levi dlan. Provalio sam tajnu, tako okreće tuđe svetove. Pa recite joj to, ili još bolje, nemojte joj ništa reći. Ali mi javite da je dobro. Obavezno.

   

Resenje za Tantalove muke i Sizifov posao

Tantal je osudjen na glad, zedj i kamen koji preti obrusavanjem na njega. Pa da resavamo postepeno.
*Kamen: Posto je osudjen na vecne muke, logicno je da sam kamen nikada nece pasti. Pa cak i da padne on je vec u podzemnom svetu, tako da ga boli patka.
*Zedj: Legenda kaze da je Tantal do ramena u hladnoj vodi i kada se sagne da pije, voda se povuce. Jednostavno moze da skupi dlanove i da mu u tom povlacenju ostane sasvim dovoljno vode za pice.
*Glad: Ako vec ne moze da dohvati jabuke, pa ko ih jebe. Kada se sagne da pije vodu, ona ce se povuci, pa ce mu na samom dnu ostati sigurno dosta skoljki i algi da se prehrani. A mozda nadje i neki kamen, pa uspe da skine i koju jabuku.

Sizif je bio osudjen da gura onu veliku kamencinu. I to ima nekoliko resenja.
-Filozof iz Lajanja na zvezde je objasnio po meni najefektnije, da izravna brdo, ali imaju i drugi nacini. Verovatno je da ce se posle odredjenog vremena i sam kamen isrositi usled svakodnvnog trenja, a i samog protoka vremena. Postoji cak i sansa da Sizif toliko ojaca i jednom uspe da izdigne kamen, pa gabaci u tri lepe.

Za Tantala mozda i ima nade, ali Sizif je ipak glupi Emanuelac.

   

Zal za detinjstvom

Uglavnom se javlja kada spoznas da nisi bas talentovan za zivot, da ti jednostavno nedostaje ona sloboda i spokoj koju si imao kao klinac. Jer sve je bilo mnogo lakse kada sam bio mali. Tu i tamo poneka bajka, a posle dani bezbrizne igre i decijeg sanjarenja.Sada kazu da nije vreme za snove,za sve one bajke koje sam cuo kao mali.Nema tu vise ni nagovestaja nekadasnje drazi.Onog trenutka,kada zazmuris,pa si na cas astronaut ili pilot,ili kada se zaljubis u neku devojcicu,a nisi ni svestan da se onaj njen najlepsi deo nikada nece izgubiti, nego zauvek ostati u njenom osmehu. Sada kada bih devojku povukao za kiku, smestili bi me u Lazu, a nekada to bilo simpaticno. Hocu da budem dete!

   

Tišina

Ono što preostane naposletku. Posle bezbroj svađa, pogrešnih reči i nedorečenih misli. Ostaje tišina, tako neumoljiva, nemilosrdna, da podseća na krivicu, krivicu koja će večno biti skrivena baš u toj tišini. Da označi svaki onaj momenat, kada reči nisu prešle rub usana, svako sleganje ramenima i okretanje glave. Taj nečujni zvuk koji para uši, neprimetan za druge, a opet prejak za nas. To je tišina, u njoj hiljadu sudbina, nikad ispričanih, a opet snažno proživljenih, bezbroj suza odveć isplakanih, a nikad obrisanih. Tišina je i kada dođe život na kraj puta, pa bi toliko toga hteo reći, a onda se setiš da nisi govorio kada si trebao, pa ćutiš. A ponekad samo nekoliko reči, može tišinu pretvoriti u nešto najlepše. U trenutke ljubavi, požude i čežnje, tako da samo od nas zavisi kakva će biti. Ali bolje da ćutim, jer nisam govorio kada je trebalo...

   

Mikan-Lakan

Tajanstveno biće koje živi pod našim krevetom dok smo deca. Mikan ima moć da oseti koje je dete dobro i da ga ujutru na jastuku kao nagrada sačeka bombona. Za svoju tajnovitost je zaslužan tome što mala deca rekto kada smeju da se zavlače ispod kreveta. Ja sam ga uvek zamišljao kao nekoga ko je usamljen, pa traži društvo, ali opet mnogo strašnog izgleda, kada se plaši da se pojavi. Mikan je takodje dobar sa našim roditeljima, jednom mi je tata rekao da se on raspituje o mom ponašanju kod njega, pa na osnovu toga odlučuje da li će mi dati nagradu. Moj tata jeste jak, ali ne sme da laže Mikana-Lakana, niko ne sme. Međutim primetio sam da što se otac tužniji vraćao sa posla, bombone su bile sve ređe. U početku sam mislio da se loše ponašam, pa Mikan neće da me nagradi. Jedno sam skupio hrabrost i pogledao ispod kreveta, a Mikana nije bilo, tada sam mislio da je otišao nekom boljem detetu. Posle mnogo godina, postalo mi je jasno, da ni strašnom Mikanu-Lakanu bombone ne daju na veresiju.

   

Omiljena igračka iz detinjstva

Igračka sa kojom smo proveli više lepih noći, nego sa svim budućim partnerima zajedno. Moja omiljena igračka je bio zekan, ja sam ga zvao Eki-Peki. Poticali smo iz sličnih socialnih staleža. Kupio mi ga ćale u nekoj radnjici, kada je odvojio neki dinar od plate. On je uvek bio tu uz mene, a ni ja nisam bio loš prema njemu, hranio sam ga šargarepom, pa ako on baš neće, a onda pojedem ja za njega. Nisam ga teglio za uši, kao neka loša deca i često sam ga puštao da zajedno gledamo tv. Pazio sam i da mu nikada ne bude hladno, jer zečići su osetljive životinjice, a ja bih bio tužan, kada bi se moj Ekan prehladio. Imao je izbačen palac, koji je mogao da stavi u usta i sisa, kada mu je dosadno. Ja ga oponašao, pa me moji tukli. To sam mu jedva oprostio. Pet dana nisam mogao da sednem na guzu, a Ekan mi se cerio, bio je pomalo nevaljao. Jednom je tako da prostite prdnuo u društvu, a roditelji mene izgrdili. Trenutno je Ekan dobar drug sa mojom mlađom sekom. Jeste da je ostario, ali još je opasan, bojim se da ne iskvari dete.

   

Ljubav u doba kolere

Film sa kojim mnogi poistovećuju nesagledivu ljubav. Međutim retko ko konta da je onaj glavni šmeker usput roknuo malo tuce riba, a realno boleo ga je što ljubav njegovog života pamprči neki prasac tamo. I valjda zato što je i nju roknuo na kraju, on je frajer, a ona jadna nindža kornjača što se smrzla u Titaniku, da spasi onu lepojku ispala pešovan.

   

Za pisanje ti samo treba mašta

Što je iskompleksiranih, to je na ovom Filozofskom, te svi nešto znaju, pišu, jebu oca svog. Al brajko moj, mnogo se ljudi komercijalizovali, ponižavaju druge, kao da za knjigu treba neka škola. Ako hoćeš o ljubavi, piši iz srca, ljudi će to prepoznati, ako hoćeš da ostaviš utisak, a ti se poigraj. I velika mudrost, što više zakukuljiš i zamumuljiš, više će te ceniti.

Radnja prva:
- Glavni junak zove se Piiksi (sa dva i, to je sada moderno), radi kao žigolo u getu, dobija sidu, ali piije sok od paradajza i leči se. Zatim postaje poljoprivrednik i uzgaja specijalnu sortu, koja se prska samo dva puta od sađenja do berbe. Međutim javlja mu se genetski modifikovan paradajz, koji ima moć da utiče na ljudski mozak. Uskoro ceo grad poludi, Piksija siluju manijaci i opet zapati sidu. Međutim ovaj put umire u agoniji, jer više nema zdravog paradajza.

Radnja druga:
-Johan je lokalni pijanac, koji jako lepo fućka kada se razvali. Jedne noći u njegov kraj dolazi Opra, da se podseti siromašnog života. Pošto joj se pripišalo, trči do jednog žbuna, kada čuje dražesnu melodiju, odvaljeni Johan fućka simfonije. Ona ga odvodi kod sebe kući, javlja se ljubav, Johan postaje poznat. Međutim, alkohol ga i dalje muči, pukle su mu glasne žice, a i sa pevcom loše stoji. Opra ga izbacuje, a Johan se i dalje opija, ali sada samo mumla.

Radnja treća:
-Mićko voli Anu, onako u pizdu materinu. Ana voli Mićkovog mlađeg brata, poznatijeg pod nadimkom Robija. Robiji se jebe za Anu, ali je ipak opali u inat bratu i objavljuje snimak seksa. Zatim Mićko razočaran, muva Aninu kevu i pravi joj dete. Anin otac se ubija, Ana poludi, a braća kada vide šta su napravila, mire se.

?
+90
3
definicija