Ток-шоу. Гост емисије одговара водитељу у углађеном, социјално прихватљивом маниру, убацујући ту и тамо понеку килаву шалу. У једном моменту, гост диже тензију аудиторијума и открива детаљ из своје ране, мучне младости. Нешто што је још тада детерминисало његову судбину и лансирало га у свет познатих.
Инспицијент емисије диже таблу са натписом АПЛАУЗ, и громогласно пљескање се расплињује по сали. Тада ступа на снагу потпуно узалудан и иритантан гест.
Гост, премда је свестан да га нико неће чути, убацује још пар мисли током галаме. То му је шанса или да испадне недодирљив, или да попрцне и водитеља и публику.

Ortak koji na žurci muva sve što je žensko i mrda dupetom. Nema izuzetaka. Kao što se Mile Kitić u istoimenoj pesmi vezao za jednu devojku, ovaj se vezao za sve njih. Nema ružnih, nema debelih, nema mršavih, pa čak i ona koja izgleda kao da je nečiji heroj iz WOW-a može da prođe. Živi za "Semafor žurke".
Piće ga brzo hvata, pa su njegove pick-up fore u skladu sa time...

Реченица коју си као мали чуо 12764 пута од својих родитеља док су ти тетке, стрине и кевине колегинице са посла уваљивале свакаве глупости у руке. Док си ти онако бесан сваки пут морао да одговараш са "Хваја", иако ниси био баш одушевљен поклонима. Добро, руку на срце, било је ту по која новчаница од 10-20 марака и по нека до јаја чоколада.

Najpoznatija tehnika iliti veština udaranja na raznim javnim okupljanjima kada izbije neka tuča. Efikasnot vašarskog udaranja se smatra za jednu od najdelotvornijih koja je ikada izmišljena. Oslikava se u tome da bijete čime umete i čim pre stignete.
Izreka "Od jačega ima uvek jači" najviše dolazi do izražaja baš u ovakvim konfliktima, u kojima se koristi ovakav stil tuče jerbo i najjači nekada popuste pod čvrstoćom pivske flaše ili u nekim ekstremnim slučajevima cigle. Inače dozvoljeno je korišćenje raznih predmeta koji vam padnu pod ruku i postoji samo jedno pravilo, a to je da nema pravila.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Ona devalvira. Jede je inflacija k'o nacionalnu valutu Zimbabvea. Nalazi se u konstantnom padu i nikako drugačije.

Koliko god čovek bio tolerantan, pod dejstvom teških lekova za smirenje ili lakih droga, progres njegovog pižđenja je neminovan.

Reči penzionera na samrti, koji se ne može pomiriti sa tim, da više nikada neće imati priliku da u samoposluzi izabere najbolju veknu hleba.

Osobina lika krajnje nesigurnog u svoju percepciju.

Čovek koji aktivan 48 sati, u kontinuitetu.

Još jedan od zanimljivih fenomena u naših nam riba. Ona je urbana, ona je kul. Ona je šik, šmizla. Za nju je samo nebo granica, a kada popije dve đus votke prevazilazi sve granice. Često posećuje pristanište sa svojim krdom.

Ono što je čini zaista posebnom jesu njene naočare za sunce od kojih se ne odvaja čak i kada kenja, što joj je jedina pametna stvar, jer je tada štite od slepila. Naravno, pokrivaju devedeset procenata lica, dovoljnjo ostavljajući prostora za slamčicu na koju pije sokić ili eventualno puši kurac. Bilo kiša, bilo sneg, ona ih ne skida. Koštale su svega petstotina dinara, ali ona svojim prilepušama priča kako ih je platila dvesta eura, one joj kao veruju. Poseban slučaj ribe koja se može po retardaciji porediti sa onom: ribe koje citiraju dijaloge iz serije Seks i Grad. Može se slobodno reći da su povezane nekom višom silom.

Dvosekli mač, oruđe dobra i artefakt zla!
Milosrdne prema sinusima kao velikodušni beduin prema izgladnelom brodolomniku.
Ali i poput Lucifera koji čeljustima žvaće grešnike u 9. krugu pakla, surovi oganj prknu posle hitnog sranja u javnom wc-u.

Mutant nastao pri adaptaciji na životne uslove u gusto naseljenim predelima i prilikom zračenja TV frekvencija. A kao posledica iznenadne strukturalne promene DNK, kada je domaćin prvi put prebacio sa "Žikine Šarenice" na "Seks i Grad".

Prostiji od Andrije Ojdanića.
Urbaniji od Lune Lu.

Bio svuda.
Naučio ništa.

Рандом тип који је већ зашао у позне године, а није стекао славу попут познатог истомишљеника - Филгуда. Бора је нижи левел. Циљ му је да посећује основне школе и предаје деци о пороцима са којим ће се сусрести у блиском футуру. Осим болести зависности, посебан акценат му је усмерен на хигијену, па се стога обавезно користи и поменута именица као саставни део његовог имена. Сусреће се са подоста радозналом клинчадијом тако да се навикао на шкакљива питања. Спреман на све!

У друштву то је онај лик који вам дође на славу и пре јела оде у тоалет да опере руке. Разлог му је крајње једноставан - од ''пипања кваке'' до ''руковања са комшијом''. Често одлази из крајности у крајност.

Јебем ли га, далеко од тога да смрдимо к'о пуме, ал' ни не цепидлачи се толико.

Vrlo zajeban i redak događaj. Ako pripadate grupi srećnika koje su pozvali,pripremite se unapred na gomilu testova: test inteligencije,test znanja engleskog,test znanja Ms office-a,test ličnosti,test šta ste bili u predhodnom životu,test kako slažete boje... Ako ste uspeli da prođete sve ove testove,sledi razgovor sa petoro nekih ljudi,od kojih je jedan direktor,a vi nemate pojma ko. Tu vas očekuju svakakva pitanja,tako da vam se može desiti da pomislite da ste konkurisali za posao u nekoj svemirskoj stanici. Od stručnih začkoljica - Šta mislite o novom Zakonu o hipoteci,preko - Da li ste oženjeni, Koju bi nam knjigu preporučili ,do - Koliko često posećujete zubara. Na kraju,pošto vas pošteno istresu iz gaća,rećiće - Kontaktiraćemo vas i više im ni šliku neš' viđet.

Tip stanova koji će vam omogućiti, da ukoliko se kulturno sklonite od svojih ukućana da biste prdnuli u WC-u, to iskustvo podelite sa svim komšijama u vertikali.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Културно и веома љубазно питање са ваше стране упућено особи која се у току вожње аутобусом наслони тј легне на вас.

Srpski old skul test ljubavi, definitivan i kapitalan korak dalje u romantičnoj vezi i ozbiljan znak da bi dve familije mogle uskoro da se oprijatelje. Gest junoše koji devojku odvaja od svih drugih šema i kombinacija i stavlja je u centar bar onog što je iole ostalo sveto nama Srbima, a sa njene strane znak istinske zainteresovanosti i hrabrosti - ko bi zbog drugog razloga izdržao snajperisanje izvršnog konzilijuma tetki i ujni, babino nazivanje snajom i štipkanje za obraz, lukava strikova pitanja o lozi prezimena u okviru interne udbaške provere je l' iz dobre kuće i kako stoje s imetkom, i đedovo pitanje jesu njeni onomad bili za Đujića ili za onu črvenu gamad.

Ako prođe test srpske slave, to je već materijal za ženidbu: prvo, jer te familija voli, tvoji su iako su daleko od savršenih, i žele ti sve najbolje, jer, jebiga upremili su rakiju za tu svadbu već iste godine kad si se rodio, a drugo - bogami, to je onda žena mnogo jakih živaca i neviđenog strpljenja kakva čoveku kroz život može biti i ljubavnica, i prijatelj, a bome i jatak.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Kaže se za neku na prvi pogled vrednu, ali totalno beskorisnu stvar.