Dar. Sposobnost visprenih jebača da u isto vrijeme koriste i gornju i donju glavu. Logična evolucija taktike za odlaganje prevremene ejakulacije, jer je čak i zamišljanje gole Isidore Bjelice dok stavlja puder na pušku sjedeći na klonji, ovih dana totalno izlizano i ne služi svrsi. Pojedinci su razvili taktiku i ulaze dublje u meditaciju razmišljajući o nasumičnim događajima iz života, čime prekidaju vezu između mozga i koplja te prepuštaju tijelo da radi mehanički. Time se i brkati Radovan sa bauštele dok kara svoju zmaj ženu pretvara u Super GTO 16v turbo(folk) jebača nove generacije.
Jebe tako Radovan i počne razmišljati. Sjeti se đeda Milutina i babe Radojke. To je najdalje što može da se sjeti, a i njih slabo pamti. Deda je umro kada je Rašo imao tek tri godine. Našikao se i u žaru svađe sa brezom koju je zapišavao, naišli su vuci. Baba je bila relativno mlada i strašno ju je pogodilo što je ostala bez zdrave kurčetine. U tom trenutku prebaci ženu na bok i nastavi da jebe. Stari komšija Božo mu je pričao kako je baba bila grom riba dok je bila mlada. Kaže da je pokojni đed Mile prestao okretati janje a cigar mu je ispao iz usta koliko je zinuo kad ju je ugledao. Došla valjda sa ćaćom i kravom u selo jer je tu bio naširoko čuven Šaronja, rasplodni bik koji nijednu kravu nije ostavljao ravnodušnom. Milutin je, kako kaže komšo, zbog nje ostavio prvu ženu. Vrlo romantično, zamisli se Radovan gladeći kosu jer bradu nije nosio. Jebe tako i dalje i konta se jel' mu svršila žena. Pomjeri se da pogleda, ali ništa ne provaljuje u mraku. Utom izađe mjesec iza oblaka i obasja jednu sisu, pa i drugu. Skoči ko lav, izleti na terasu, napnu se ko indijanski luk kvalitetne izrade te izvadi ćunu, šta ćunu? Zmijugu. Ma šta zmijugu, Enterprajs Staršip i taman da razbaca nesuđeno potomstvo po golubovima što kljucaju podno zgrade, sjeti se da mu je ćaća bio trgovac pa se vrati i nastavi da jebe... Ženi drago pa ga i ne pita šta se tako zamislio. Stari mu je bio mangup. Slušao je one sektaše, kako je pokojni đed govorio. Oblačio se nakaradno, nije volio da kosi travu i baca sijeno. Kad su mu doveli nevjestu........ Utom žena vrisnu i Rale shvati da je posao odrađen. Baci još jedan pogled na desnu sisu a bogami i na lijevu pa opet izleti na terasu...
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava. Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.
Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.
Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?
Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?
Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene. Vidiš, magija.
A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove. Best je jebao život.
Laskavo zvanje koje su neki ljudi stekli na isti način kao što je i stonoga dobila ime. Ne zato što ima 100 nogu, već zato što veliki broj ljudi ne ume da broji preko 16.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla. Odjednom čuješ: -Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela! -Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu... -Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!
Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.
Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.
Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!
Sve češće pojava u modernom fudbalu, kada igrač koji izvodi korner stavlja loptu van prostora koji je za to predviđen. Centimetar - dva...kao da to znači nešto. Sitan lopovluk. Nema ništa gore od sitnog lopovluka. Ako kradeš, kradi na veliko, ko čovek. Al da, nisi čovek, ti si gnjida. Nemaš muda da budeš loš pa se kriješ iza malih krađa i sitnih pakosti. To su ljudi koji ne plaćaju kartu u autobusu, ali su najglasniji kad treba prokomentarisati krntiju u kojoj se voze. To su ljudi koji su pravi navijači i vole svoj klub, ali nikad ne plaćaju kartu na utakmici. To su ljudi koji se ubacuju u red, jer oni jedini žure. To je policajac koji prima mito. To je komšija koji ti ukrade 3 cm. dvorišta dok podiže zidinu, a onda ti otruje psa jer laje u tri popodne. Klinci koji kradu biciklove i presreću bakice na ulici. To su ljudi koji na 20. poenu udaraju po rukama ko da si im majku njima ubio. Mangupi koji ti prodaju balvan. Nepismena bagra koja NEDA KOSOVO, i koja ne zna bolji fazon od DžABA STE KREČILI. To je lik koji je faks završio na puškicu, član je stranke i našao je posao odmah posle faksa. Pretvorili su nas u sitne lopove. Jedini način da preživimo je da zakidamo, krademo, lažemo. Da se ponižavamo do krajnjih granica. Nema više fer - pleja, najbitnije je pobediti, pa makar i po cenu sopstvenog dostojanstva.
U kafani, u Bosni: -Vid' mene opet trefila ova muslimanka, daj da se mjenjamo. Nekakav mi drugačiji šmek ima. -Koji si ti kurac. S kim sam ja sjeo da pijem, bokte vidio. Evo, mjenjamo se, ali upamti, ako odijelo čini čovjeka, ne znači da flaša čini pivu.
