Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Jedina fizička aktivnost dojke. Grudi koje su prikačene za telo koje trči, silazi niz stepenjice ili se nalazi gore tokom seksa, često prave poskoke. Relativno je koja vrsta dojke vrši ovu radnju. Kada ženska dojka napravi poskok stvara se duga preko celog neba, cveta jorgovan i pevaju slavuji. Kada poskoči muška dojka, svaki put umre jedno mače.
Što bi kazo deda moj, u datoj prilici kad ja brzam, naravno, praveći se pametan, što u skoro stoprocentom učinku dovodi moju malenkost do greške, on bi se ovom devizom trudio da mi objasni da nije sve onako kako ja mislim, i da, iako imam 20 godina, i mislim da je ceo svet ispod mojih stopala, situacija nije ni malo onakva kakvom se meni čini.
Deda, pa šta da radim više, ja svaki put kad njoj priđem ona uvek nešto vrda, vrpolji se, zajebava, ne znam više šta mi je činiti!
Šta sam ti ja kaz'o? Pa ne napadaj je u kafani, opet si se bio našpricer'o i ko zna šta si kaz'o, i džabe sad!
Nisam se jako našpricer'o bio, onako taman, a mislio sam zadnji put kad smo išli u šetnju da je sve sređeno, znaš kako sam bio na mestu, smejela se lepo celo veče! I vidi sad!
E pa, rek'o sam ti ja, ne skidaj gaće dok ne vidiš Moravu, šta ti je falilo da se još jednom prošetate ko ljudi?Pa da ostaviš utisak, kupiš cveće jedared! Nećeš ti u kafani dobiti onu stvar, ti u kafani moš' dobiti sam' batina, ali nikako da to shvatiš! Nego, nije ni prva ni poslednja, ajde skoči do podruma i izvuci litru belog, da ne polemišemo više na suvo, nikako mi ne paše!
Smisao praznika za neke ljude. Detonacije živaca komšijama i pojedinih delova tela sebi idu ruku pod ruku uz post koji praktikuju, a sami praznici postaju začinjeni turnirom koji se svodi na to ko će baciti jaču i glasniju petardu.
- Hristos se rodi! - Duuuuum! Buuuum! Fljas! - O i tebi, komšija! Deda, vadi ručni top iz rata da vratimo balavurdiji, oni našli meni da bacaju pod prozor.
- Pero, je l' ovo bombardovanje opet? Bež'mo u podrum! Majku im Natovsku! - Deda, Uskrs je.
Zločinačko udruženje mrzitelja biljaka koje zamenom teza pokušava da progura svoj nastrani način života kao normalan. To su zveri koje nemilosrdno čupaju travu da zadovolje svoje pogane potrebe, i to bez anestezije... ej, bre! Umesto da je kose, što bi bilo bezbolnije za jadnu travu. I ajde što je čupaju, nego JEDU KORENjE!!! Gled'o sam dedu letos dok je klao tele, prvo ga je odvalio macolom po glavi, da ga ošamuti. Tele kasnije, maltene, ništa nije ni osetilo. Deda je duša od čoveka. A ne ko moj komšija. Jedno jutro je uleteo kombajnom u polje suncokreta sa zapada dok su glavonje pratile sunce. Mučki, s'leđa... E, takvi likovi ne treba da žive. U takvom svetu ne želim da odgajam svoju decu. Svi će jesti jagnjetinu, čim izrastu mlečni zubi. Ej, vegeterijanci, znate li vi koliko embriona suncokreta neće dočekati da odraste zbog JEDNOG litra ulja, a? Ti embrioni umiru u presi na krajnje svirep način, samo da bi vi začinili salatu. A 50 litara svinjske masti dobiješ od jednog jedinog krmeta. Gde je tu pravda za biljke? Način na koji se ubijaju je srednjevekovni. Metal, pa u živo meso. Bez najave. I to po danu, kada vrše fotosintezu i kada su najaktivnije. Ni jedna životinja nije to doživela od ljudi. DA SE KOLjU BILjKE, AL' NOĆU, KADA NE VRŠE FOTOSINTEZU!! Ubijaju se na najpodliji način. One ne mogu da se brane. Ne mogu ni da vrište dok ih kolju drvoseče. Osim toga, imaš drvo od par tona koje sjebe ciganče od 40 kila. GDE JE TU PRAVDA I VITEŠTVO! Ali za vegeterijance ta smrt je regularna, a razbijeno jaje je zločin, polizan med je krađa!? O embrionima biljaka i ceđenju života iz njih, ne mogu više ni da pričam. Ali, pazite, njihov izgovor je: biljke nemaju nervni sistem... Pa, gospodo, da li to znači da je sve što nema nervni sistem osuđeno na surovu smrt samim rođenjem. Da li to znači da sve što nema nervni sistem može da bude živo pojedeno, bez griže savesti? To je opasna diskriminacija: "Ako ne oseća bol, seci ga, kuvaj, peci i jedi na živo - nema problema". Zamislite da vas neko kolje motornom testerom nekoliko minuta, posle vam skrnavi telo, maže ga nekakvim smolama, spava na njemu, i... fuuuj. A tu je i cveće koje se masovno deli kao poklon i znak pažnje. Ljudi moji, poklanjaju leševe biljaka koje su samo htele da ostave potomstvo za sobom. Ajde da ih odma ubiju, nego im ni to nije dosta, pa ih održavaju u životu u nekakvim vazama, da se što duže muče. Da ne govorim o tome da masovno iskopavaju posmrtne ostatke njihovih predaka, prodaju ih po nenormalnim cenama i posle ih SPALjUJU. Ni mrtva biljka nije dobra biljka. Al što je najmonstruoznije, uzimaju delove jedne biljke i kaleme je na drugu. Molim vas lepo, kad su mesojedi zašivali kokošiju glavu na telo svinje?! Gnusno!! Za razliku od vas, naše životinje umiru dostojanstveno. I niko ih ne jede žive! Naše životinje pre konzumiranja prođu bezbroj posmrtnih rituala: dimljenje, salamurenje, konzerviranje, pečenje i sl. Dalje, mogu danima da vise u izlogu, da bi im se u mimohodu odala počast i da bi im se gladni građani Srbije divili. Zar to nije dirljivo?
Mislim da je vreme da stanemo na put ovom pokolju. Ako nećemo mi - ko će? Ako nećemo sad - kad ćemo? P.S. I Hitler je bio vegetarijanac!
U zemlji u kojoj još samo papci prepečenog vola nisu dobili magijsko dejstvo i postali predmet obožavanja, plašenja i klanjanja, jedna pojava opravdano izaziva posebnu pažnju.
Njeno dejstvo najjače je u januaru, aprilu, junu, septembru i oktobru. Mlade osobe crvenih očiju, ogromnih podočnjaka i pogleda koji tera poklonike meseca da se krste, klanjaju i odlaze najbližem vraču, tumaraju gradom tad sa indeksima u rukama. Priča se da noću ne spavaju, iz kojekakvih knjiga od kojih postaju još monstruozniji crpe tad snagu. Viđeni su i kako napadaju noću čak i one koji su im najbolji prijatelji.
Iz stana u kom živi matematičar Goran dopiru čudni zvuci. Dušebrižna komšinica Caca koja oko vrata nosi poslednji modni hit - ogrlicu napravljenu od luka, pažljivo osluškuje šta se zbiva. Kroz špijunku vidi da Goranu dolazi Petar koji odjednom izlazi iz stana, crvenih krupnih očiju, dok Goran baca knjige na njega i priziva kojekakva za Cacu misteriozna bića: - Some glupi, mamicu ti tvoju, sad si našao da dolaziš! Sinus i kosinus ja da ti sad objašnjavam? Ti ni Pitagoru ne znaš, ali ja ću da ti pokažem tvog Arhimeda! Gorećeš u krugovima kad te dohvatim! Komšinica Caca istrčava da bi hrabro spasila Peru: -Pero, sine! Beži, pun je mesec!
-- - Vanja, na šta to ličiš? Podočnjaci su ti do kolena! - Ne pitaj, pun je mesec. - ŠKK? - Pun mesec ispita.
Odraz kreativnosti roditelja kojom unište detetu život.
- Nek se zove Radana! - Ali, Rade Radiću, već imamo upisanu Vašu decu pod imenima: Radivojka, Rada, Radojka, Radenko i Radojica, kome ste pokušali prvo dati ime Radić Radić!
- Nazvaćemo ga Petar Petrović, da ne može ni Interpol da utvrdi kasnije koji je, a ni na Fejsbuku da ga nađu.
- Stanojka, ovog malog će nazovemo Tugomir, a ako bude žensko, ne daj Bože, biće Grdana!
- Dobar dan, zovem se Mališa Malić. - Auuu, al' ti imaš kreativne i vidovite roditelje.
matičar: - Da li Vi, Jelena Jelić, uzimate za muža Jelenka Jelenkovića? - Da! matičar, u sebi: "jebem ti budale."
- Ova moja mala Bica će da se od sad zove Šeherezada, a onaj mali Onur!
Trenutak kad te zadihana baba koja tek što je utrčala u trolu, pogleda kao da boluješ od neizlečive bolesti koju joj svakog časa možeš preneti, a zatim odstupa kao lešinar do narednog slobodnog mesta eksperimentišući sa Marfijevim zakonom.
Nalet prve babe:
U stilu Useina Bolta uleće i zaustavlja se baš pred Nenadom, koji se pravi da je ne vidi. Ona suptilno počinje da koristi kesu punu luka, kupusa i ostalih sveže kupljenih smrdljevaka na obližnjoj pijaci, kako bi okadila pomenutog nesrećnika. Poput kandila kesa se njiše nad njegovom glavom, dok on gleda kroz prozor, baba pocinje da kašlje. Trolejbus naglo koči i ona se svom težinom oslanja na njega i tada mu pada mrak na oči i ustaje. Uskoro, kako trolejbus opet naglo koči baba ugleda Super Vero i viče sapatnici: „Iju, zejtin na sniženju!”, a zatim munjevito istrčava udarivši Nenada kesom u stomak. Usein Bolt se tad preobražava u sumo rvača koji glomaznošću napada protivnika, govoreći „Miči se sporaću, gde ti je mladost?!“
Nalet drugog primerka:
Sutradan. Nenad je sve pare potrošio prethodne noći slaveći to što je od nekog čuo da se vlada smilovala na one koji štrajkuju glađu, te da će i njemu, neradniku, platiti godinu. Ipak, saznaje da je sve bilo zezanje a da je on, magarac, naseo. Devojka ga je nazvala i pomenula svu širu familiju, jer je saznala s kim je bio prethodne noći. Smoren, pokisao i nezainteresovan, seda u prvi trolejbus da bi stigao do železničke odakle će putovati u svoje maleno mesto u kom će roditeljima uzeti pare i hranu a lokalnim dripcima se hvaliti životom u velegradu, dok se uskoro ne vrati. Dok razmišlja o svemu tome, u autobus ulazi baba i doleće pravo do njegovog mesta. On pokušava da ustane jer je u busu lepa Ana, ona sto živi u stanu preko puta, pa da ispadne frajer. Baba ga samo pogleda kao pregaženog kera i kaže: „Neka, tebi je potrebnije, bolnica je dalje, ja idem samo do Šumica.“ „ŠKK?“, pomisli psujući naglas babu, devojku, gsp, faks, svoje malo mesto, svoj novi veliki grad i svoju jadnu državu.
Posledice koje seksualna apstinencija ostavlja na um muške jedinke. Svrstano u nekoliko šematski opisanih faza.
Uvodni stadijum Nisi ništa, zaista dugo vremena, što prouzrokuje stres koji te ometa u svakodnevnim aktivnostima. Širiš krug riba, koje su po tebi prihvatljive za seksualno opštenje. Redovno mlatiš majmuna. Seksualne fantazije ti se svode na prsate plavuše, pored bazena. Ne moraju sve ribe da budu baš manekenke. Ipak, ne bi jebo ružne, debele i ribe sa seljačkim imenima.
Stadijum "Visoka rezolucija" Sa klasične redtjub varijante prelaziš na skidanje pornjave visoke rezolucije. Kada si u društvu, komentarišeš svaku devojku koja prođe. Na pozadini tvog telefona postavljena je slika, obnažene, vampir-fufe gotičarke. Iako tvoji kriterijumi u stvarnom životu drastično opadaju, u paralernom svetu tvoji ukus i mašta se razvijaju. Fantazije ti sadrže, savršeno oblikovane crnke i riđokose na divljem proplanku. Zar je bitno kako se devojka zove? Jebo bi Radojke i Živadinke. Ne bi jebo debele i ružne.
Stadijum "Aktivno angažovanje" U svojoj mašti dodeljuješ pozu i lokaciju, svakoj devojci koja prođe. Tvoja potreba za pičkom, postaje srazmerna narkomanskoj krizi te gubiš i zadnje klice stidljivosti i povučenosti. Drsko i napadno startuješ gomilu riba. Usled nedostatka socijalnih veština, ispadaš budala. Nema veze, najbolje se uči iz iskustva. Odlaziš kući, puštaš vesti B92 i drkaš na Roksandu Đorđević. Zamišljaš prljave seksi amazonke, koje za potrebe tvoje fantazije imaju obe sise, u nekoj čudnovatoj džungli. Ako su debele, bolje da ljulja nego da žulja. Ne bi jebo ružne i ciganke.
Stadijum " Nervni kolaps" Imaš kolekciju od 148 giga pornjaje na kompu. Primećuješ da ona matora sa drugog sprata, koja stalno pretura po podrumu ima dobro dupe. Ustaješ u ranu zoru, kako bi ga izdrkao. Drkaš dok ti se muda ne pretvore u suve šljive. Seksualne fantazije uključuju kiborg-ribe, seks robinje u nekoj futurističkoj građevini. Jebo bi i ružne, ali da imaju oba oka. Ne bi jebo baš ružne, babe i ciganke.
Stadijum " Emocionalno vezivanje za trsioni objekat " Zaljubljuješ se u ribu koja izgleda, kao da su je pustili iz mletačke tamnice. Maštaš o tome kako je drndaš, dok od nje samo kosti ne ostanu. Na vest da je umro matori komšija pomišljaš:"Au, žena mu je sada sama. Biće tršnje!". Seksualne fantazije postaju sve bizarnije i uključuju ribe sa dve pičke, u kakakombama ispod Jerusalema. Kome je bitno na šta liči riba? Tebi nije, jer bi trsio i ruševine koje su pod zaštitom UNESKA. Ne bi jebo ciganke i babe.
Predfinalni stadijum Jebo bi i ciganke.
Finalni stadijum Još neutvrđen. Nezvanično se dovodi u vezu sa babama.
Tražen kao krimosi sa interpolovih poternica ili mleko za vreme sankcija, nevidljiv kao ruski špijuni u Srbiji, neshvatljiv i povučen u sebe kao Tesla pre otkrića naizmenične struje, efikasan za trankilizaciju ženske živine kao otrovne strele iz amazonskih džungli, a kod nekih nesrećnica, po učestalosti javljanja ekvivalentan Halejevoj kometi... U svakom slučaju, privilegija pički da imaju sopstveni aksiom, iliti tvrdnju koja se ne dokazuje, jer ju je, jelte, nemoguće dokazati. Ako pička tvrdi da je svršila, mužjaku jedino ostaje da počeše jaja, digne noge na sto, šmekerski srkne pivo i eventualno je još jednom ugrize za dupe, dok ista dolazi k sebi u postorgazmičnoj flakcidnosti. Međutim, neki od nas muških goveda (a možda i svi), kada se nađemo u posebnoj fazi da nas “nije strah da uključimo mozak i pričamo o osećanjima”, volimo da prodžaramo mečkinu rupu (ovo je metafora, nije pička) i da otkrijemo svoju “duboko skrivanu” zainteresovanost za filozofiju ženske svrške. I evo, do kakve sam ja “istine” došao:
- I, bejbe, kako to izgleda kad ti prodžaram sistem dugometražnim crevom za navodnjavanje bunara želja, m? Mislim, čuo sam da je taj vaš orgazam mnogo bolji nego naš. Ono uvek je bolje ono što je tuđe, ali kad bi samo mogla malko da mi objasniš, kako vi to... - Pa... mmmh... kako da ti objasnim to... Najlepši je ona prvi osećaj kad ulazi, to je ludilo, kao da sevaju varnice po vlažnim zidovima nekog uskog prolaza... - I onda ja taj prolaz razjebem, proširim, a... - Ma stani bre, kud si navr’o.... I onda... kad razjebeš taj prolaz, debilu, onda mu to dođe kao neka jurnjava kroz mračan tunel sa mestimičnim proširenjima kao u nekoj pećini, ali sa nekakvim halucinacijama oko tebe, kao da si na LSD-u ili na otrovnim žabama, i vruće ti je, i žedan si, i juriš neku užarenu loptu koja beži, beži, beži, i onda je konačno stigneš, i kad prođeš kroz nju, sledi provalija, i padanje kroz hladan vazduh do otrežnjenja... - Ne seeeeeeri! Pa ja da sam žensko, jeb’o bi se svaki dan, a ovako jebem i češće.
Mnogo zajeban sindrom koji se uglavnom javlja kod žena (redje i kod muškaraca). Do njega dolazi kada mlada dama izgubi nevinost i taj sa kim je to uradila postaje njen prvi kurac. Karakteristika ovog sindroma je ta što se tada ona vezuje za osobu koja poseduje taj kurac i veoma joj je teško da se od njega odvoji. Čak i kada njen prvi kurac ne bude više bio u vezi sa njom, a ponekad poželi da je pojebe, ona neće imati srca da mu kaže ne, jer je pobogu to njen prvi kurac. Ovaj sindrom kao posledicu ima to da je svakom sledećem kurcu mnogo teže da dodje do cilja (neki nikad i ne uspeju)! Većina drugih kurčeva zna da protiv ovog sindroma ne mogu da se bore pa lako odustaju
Postoje i jedinke koje nisu imale ovaj sindrom i koje su uspešno sa prvog odmah prešle na drugi, što je inače i najbolji način da se ovaj sindrom izleči
