Ona je malo ista.
Samo će trebati vremena da shvatiš.

Ono što preostane naposletku. Posle bezbroj svađa, pogrešnih reči i nedorečenih misli. Ostaje tišina, tako neumoljiva, nemilosrdna, da podseća na krivicu, krivicu koja će večno biti skrivena baš u toj tišini. Da označi svaki onaj momenat, kada reči nisu prešle rub usana, svako sleganje ramenima i okretanje glave. Taj nečujni zvuk koji para uši, neprimetan za druge, a opet prejak za nas. To je tišina, u njoj hiljadu sudbina, nikad ispričanih, a opet snažno proživljenih, bezbroj suza odveć isplakanih, a nikad obrisanih. Tišina je i kada dođe život na kraj puta, pa bi toliko toga hteo reći, a onda se setiš da nisi govorio kada si trebao, pa ćutiš. A ponekad samo nekoliko reči, može tišinu pretvoriti u nešto najlepše. U trenutke ljubavi, požude i čežnje, tako da samo od nas zavisi kakva će biti. Ali bolje da ćutim, jer nisam govorio kada je trebalo...

Zemlja u kojoj su većina političara kriminalci.
Zemlja u kojoj se kriminalci zovu “Biznismeni”.
Zemlja u kojoj kriminalci sede u zatvoru iz “političke osvete”.
Zemlja koju najlakše prepoznamo po “kvalitetnim” putevima.
Zemlja sa nepismenim novinarima i kupljenim medijima.
Zemlja koja se ni u 21. veku nije rešila komunjara.
Zemlja u kojoj se još uvek nalazi grobnica zlikovca Tita.
Zemlja po kojoj slobodno gaze upravnici “Golog otoka” I komunistički oficiri i hvale se svojim nedelama već pomenutim novinarima (nepismenim)
Zemlja u kojoj 17-togodišnjakinje imaju izlaz do 5h, i dozvolu roditelja da se oblače kao kurve.
Zemlja sa najviše namrgođenih lica na ulici. Ako se nasmeješ, misliće da si lud (ili peder)
Zemlja sa kamikazama na drumovima.
Zemlja u kojoj se niko ne pita odakle nekom ćelavom, kockastoglavom dripcu u crnoj kožnoj jakni kuća na Dedinju od 3.000.000 evrića.
Zemlja u kojoj se busaju pravoslavci, a slušaju džihad muziku.
Zemlja u kojoj mladi jazavci misle da su modu izmislili crnci-klošari.
Zemlja gde je svaki patriota žigosan kao “nacionalista”.
Zemlja koja je sahranila reč “Ponos” pošto je isti obred izvršen nad reči “moral”.
Zemlja sa mnogo “vernika” koji nemaju pojma o svojoj rodjenoj veri. (I npr. misle da je Sveti Nikola bio Srbin)
Zemlja gde bi vlasnika psa odveli u ludnicu ako bi počistio za njim na ulici.
Zemlja sa najviše javnih klozeta. (liftovi)
Zemlja sa najviše deponija. Zovu se “gradske ulice”.
Zemlja koja voli da slavi sve sportske uspehe, ali najveće slavlje biva kada se fudbaleri samo I plasiraju na svetsko prvenstvo. Kada bi ti glupanderosi osvojili pomenuto, bilo bi na hiljade srčanih udara.
Zemlja u kojoj se doček Nove godine provodi na zemlji (da vas ne pogodi neki metak zalutali)

Vojvodina iz profila

Loto grad, nema kuće koja nema 7 pogodaka.

Fenomen koji nema smisla, ni dlaku kurceve logike,ali zaziveo je na frekvencijama narodnog i veseljackog tipa je to, posto radio i ovako svi uglavnom slusamo u autu, da u svim pesmama oni ubacuju motive iz filmova, rafale iz kalasnjikova, pravljenje srche do kolena, i mnoge ostale motive koji mogu da doprinesu jedino da se trgnem i userem u sekundi i momentalno uletim u jendek.

Javlja se da bi se ubila dosada kad te ubiju posle 20 sekundi od pocetka runde.

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Повратак у живот након дужег вегетирања унутар четири зида или након борбе са гомилом проблема. Довођење у ред свих ствари које нас чине колико толико нормалнима и погоднима за излазак у спољни свет. Шишање, бријање, нова одећа, нови став у животу. Понекад је човеку потребна ситница како би осетио да је жив и да поново дише. Неки лагани звук, осмех или случајан поглед вољене особе. И онда схвати да му је тако мало фалило да би био тако срећан и испуњен радошћу. Колико год човек бежао од својих проблема не може да побегне од себе. Своју највећу борбу води у себи и само ако тада победи пред њим је нова шанса.

Jako široka grupa ljudi, ali uglavnom za svakog od njih je zajedničko da su zaludni i da im dolazi podebeo račun za telefon.
Uostalom, najkraća definicija: Najdokoniji pripadnici našeg društva. Čak dokoniji i od nas Vukajlijaša.

Kad shvatiš da si sa oba dežurna asistenta nekada slušao predavanja iz ispita koji upravo polažeš.

Osoba koja radi putne isprave za onaj svet.

Фиренца, Италија. Екскурзија у четвртом разреду гимназије. Већ је средина новембра и последњи знаци топлог времена и михољског лета су прошли. После лаганог доручка и обиласка неколико историјских локација посету настављамо у галерији Уфици. После више сати боравка у затвореном простору коначно излазимо напоље. Истог тренутка оштар јесењи ваздух замењује устајали ваздух из галерије и узбуђује чуло мириса. Топли зрак сунца после ко зна колико времена први пут пада на лице, лагано га милујући. А у позадини виртуоз на гитари свира ову ствар, која се одбија од старе зидове ренесансних зграда будећи поново дух старе Италије. Жмарци ти продилазе целим телом. И тада се то догађа. Један од оних ретких тренутака апсолутне еуфорије, благостања и среће. Не знаш зашто али једноставно си срећан. Као да је неко руком однео сваку могућу бригу на свету и оставио те у том једном невероватном тренутку, којих нећеш доживети превише у животу али за које вреди живети. Хришћани кажу да су нам ти моменти Божји начин да нам покаже како је живети у рају. На далеком истоку би то можда назвали нирваном. Ја ипак томе не придајем толико на драматичности. Једноставно такве тренутке волим да назовем Када се све коцкице сложе.

Pali. Ni najmanje mi nisi zanimljiv, smaraš. Mršći.

Izražavanje divljenja i poštovanja prema određenoj osobi. Kada nije dovoljno samo reći skidam kapu. U tim trenutcima se zaboravlja i na moguću netrpeljivost prema datoj osobi, čak i na konkurenciju, ako je postoji među vama. Jednostavno, ona je načinila gest vredan svakog poštovanja.

Posprdni, ali sa realnom osnovom, naziv za dalmatinski jezik. U reči "cipiripi" svako drugo slovo je "i" pa su paralele jasne, uostalom i ova reklama je najverovatnije nastala kao gargija Dalmatincima.

Čuli smo svi za izraze tipa: kreten, mentol retard... Negde u prolazu smo čuli i za izraz dijabola. To je osoba koja ne bira vreme i mesto kada će ispasti najzapaženija i najveći seljak...

Fenomenalne planine, prelepe reke, čarobna jezera, velika rudna bogatstva, prebogata flora i fauna, divna klima, jako zgodan geografski položaj...

Kada se uživite u ulogu guštera čim Sunce izađe....sjedite,upijate vitamin D i ne radite ništa...

Umreti pre vemena. Tihi zalazak sunca je smrt jednog dana i jedna, manje više besmislena recka onima koji vole da broje. Mir u realnom životu ne postoji. Postoje samo kratki trenuci kad se baterije pune i gomile koje ne znaju da žive i traže mir da se odmore od svog straha i neznanja.