- Šta je sa debelim Saletom? Svraćao je juče do mene, izgleda k'o klošar. Nosi jednu zelenu i jednu crvenu čarapu, majicu za fizičko i neku šuškavu trenerku u kojoj smrdi kao crknuta puma. - Žena mu je otišla na stručni seminar na Srebrno jezero a on ne ume da upali veš mašinu. - Kažeš stručni seminar? Od kad se to tako zove? - Jebiga ... razumemo se. - Samo da se ovaj put ne vrati brojnija nego što je otišla. - Jadan Sale, on još uvek ne shvata šta oni rade po tim seminarima i da mu je blizance napravio neko iz ženinog preduzeća. - Dobar i lud su braća. A Sale ako ovako nastavi neće moći da prođe kroz crkvena vrata od rogova.
Posprdni kreket ekipice koja se raspada na klupici u kraju i svojevrsna terminologija iste na vest o tome da je nekadašnji lokalni nelord, ovako ili onako, uspeo u životu. Ujedno i svojevrsno svedočanstvo o tome kako Šveca Sudbina najčešće i ne favorizuje nešto posebno "kul likove što su profesorki hemiji bušili gume na Kadetu" već pre one koji su kod narečene rospijetine imali cement 5-icu i pritom predstavljali školi na 45. Bijenale-u Fizike i Hemije "Otac Mileve Marić" u Kaću.
Činjenica, pak, da je tokom svog školovanja vazda bio predmet pošalica i obesti međ' učeničko-studentskim telom (a iz raznoraznih razloga asimetrije sa svojom okolinom) i dan-danas, posle toliko godina, predstavlja keca u rukavu njegovih ortaka iz klupe koji, eto, dalje od klupe nisu ni odmakli. Ipak, čitava ova pojava ne može proći i bez blagog odraza gorčine na licima naših propaliteta jer - oni su njega uništavali u školi a on sad uništava poznatu manekenku/glumicu, vozi A8, mlati keš i, iz nekog neobjašnjivog razloga, otelotvoruje onu pesmu od Marka Bulata što je na žurkama uvek rado puštaju sa Jutjuba.
- E, brate, čiji je ono BMW tamo? - Ma, de znam, brate, sigurno neki krimos...ček', spuštaju se prozori...Au, jebote, kakva pička, znači, nevera! - Onda je garant neki krimos, to je njihov potpi... - Eee, Miloše, Andrija, 'deste ljudi, sto godina! - Hahahahaha, tebra, gledaj ko nam je svratio u kraj, majke ti...Pa, 'de si, bre, Aleksandre, pičko štreberska, šta ima, hahahaha? - Pa, da, ovaj, možda sam u to vreme malo i previše učio, hehe... - Previše? Daj, jebote, samo si u knjigu gled'o, sećam se ono kad smo bili na rekreativnoj pa si pon'o i lektiru da čitaš, hahahaha...Gde si ti tegle uopšte? - Ma, sad nosim sočiva, bolji je ugao gled... - A brate, se sećaš ono kad smo ti Kiza i ja zavezali noge na času pa ti nisi izvalio i onda si pao i razbio nos, ahahaha? - Jebiga, bili smo deca... - Ahahahahah, a 'ese sećaš ono kad sam ti ubacio pseće govno u torbu pa si dobio ukor razrednog starešine, ahahahah? - Hehe, da, baš si me bio zeznu... - A ono kad si na maturi plesao sa geografičarkom pa ti svi vikali "ACA DEVICA! ACA DEVICA!", ahahahaha? Mislim da i dalje negde imam kasetu sa tim, ahahahahah... - Ništa, ljudi, ovaj, bilo mi je drago da smo se videli, čeka me devojka u kolima tako da...pozdrav. - "Devojka"? Hahahaha, ne seri da imaš devojku, brate?? Pa, da l' je ovaj dan danas svetski dan lolčine ili št...vidi ga, ode... - A-a, ode...i to pravo kod one pičke u BMW-u... - A kaaako, jebote?? KAKO??? Mi smo ga jebeno uništavali u školi, ali U-NI-ŠTA-VA-LI!!! - ...a on je uništavao matematiku, završio "Teslu" za 2 godine i dobio stipendiju u AjEmTi-ju. Eno ga sada u Kaliforniji, radi u Silikonskoj Dolini... - Pa, što mi ništa nisi rek'o, majmune, jebem ti Slavku u pičku?!?! - Aaa volim kad se blamiraš, glavo, nekako ti se čelo izobliči u bananu, hahaha...E, 'ćemo do buvare na neku Fifu? - Ae...al' ovaj put JA igram sa Barsom, znači, puši ga!
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.
Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.
Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica ! Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica ! „Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica ! Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča: „Čiji ti je taj mali, Mišo ?“ „Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo. „Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice. „Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime. „Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“ „Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“ „Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka. „Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“ Stariji čovek pokušava da je umiri. „Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“ „Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“ „E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ Baba zaneme. „Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!! Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno: „Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“ „U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh. Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu. „Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić. „A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ... „Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh. Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh: „Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“ Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice. Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh: „POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“ „Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik. „Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh. „Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog. „Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla. Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Kad doćera cara do duvara i kad se globa više davati ne može. A ko će, ako ne naša mlada, dična, napredna inteligencija: studenti! Kad se nema para za splavove i klabing, izlazak na ulice i bleja ispred kordona fino dođe. Mnogi se tu Čeda i Đilas pročuo. Mnoga provincijalska brucoškinja ostavi himen za više ciljeve. Mnoga se fukara vlasti dočepa.
Stanoje Glavaš: Braćo, ovako se više ne može. Usekovanije našijeh knezova preli kap u čaši. Da, kad smo već kod čaše, suni Đorđije, šta si se stis'o. Bog da im dušu prosti! Hajduk Veljko: Ja sam za to da im u harem poturimo moju Čučuk-Stanu, njojzi triper iz očiju viri, a picajzla šes' aršina skače! Karađorđe: Kako ti vidiš ovu situaciju, starino Filipe, kojekude? Filip Višnjić: Da vickastog li svinjara topolskoga na današnji dan. Ja velim 'vako: zeman došo valja vojevati! Karađorđe: Jašta more, na džadu, uzimajte šerpe, lonce i pištalj... Šta ja to pričam, tako će ovi naši kilavi potomci. Htedoh reći, nek se digne kuka i motika, i vila i sekira i kosir, svaki svoga ubijte subašu kojukede, da im milu razjebemo lilu u sred zime kad joj vreme nije! Živeli! Svi u glas: Takoooo je! Živeliiii! Još vina! Idemooooo! Karađorđe: Čiča-Fićo, ti zapisuj sve po redu, hnjo, hnjo, hnjo. Filip Višnjić: Jà, smrada li brkatoga, dabogda mu kum glavu odseko, pa treći tim Fenerbahčea s njom penale uvežbav'o. ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ :2013.: - O, kume otkud ti, nismo se čuli odavno. - A, eto kume, moram s nekim da popričam, inače ću da skrenem. - Šta je kume, muka pritisla? - Ma pritisli ovi iz banke, a ja nemam odakle... Jesi vid'o što poskupeli struja, grejanje, leba, mleko, obdanište... - Ništa mi ne pričaj, još i Kosovo prodadoše budzašto. Kume, ja mislim da je vreme da se izađe na ulice, ovako se više ne može. - I ja mislim,kume. Onda, vidimo se ispred Micine trafike na pola ulice. Ti kupi klipaču, eto mene sa kriglama, pa idemo na klupice. - Samo da nazujem papuče, kume. Ne zaboravi listu, igra treća Švedska!
Nije ljubomora, već logično pitanje koje lebdi kao posledica upravo završenog prvog poljupca. Sve ide glatko, sviđa ti se, a i ona tebe želi (pa kako 'drukše'?), ne moraš više da baronišeš, mala je pala, odvojio si je u stranu. Desnom rukom joj provlačiš prste kroz kosu, a levom je hvataš za bradu koju, sa sve rupicom, privlačiš k sebi, dok je netremice gledaš u oči, sve do časa kada oboje zažmurite... I krljaš je jezikom što najbolje znaš, sve pazeći da je tvoje bale, prouzrokovane žlezdom ''nejebičarkom'', ne uguše ili ne izađu napolje. Uši ti se crvene koliko se ona dobro ljubi, manta ti se u predelu čeone režnjače gde je nekad bio mozak, a sad je samo sivkasta kaša koja centrifugira. Misliš da si se zaljubio. Odmičete glave sa blaženim polusomehom i ti je već vidiš kako mesi slavski kolač dok je dva odojčeta vuku za kecelju, a nozdrve para miris iskipele kafe sa šporeta smederevca... Voliš je!
Al' ne lezi vraže. Idilu prekida podla misao koja je sve vreme bila tu, potiskivana trenutnim uživanjem i veštačkim stavom progresivnog, evropejski orijentisanog omladinca koji bi da raskrsti sa srednjevokovnim kultom mačo-balkanikusa. Simpatična je tebi hipi-komuna i muzika iz tog perioda, kapiraš da je dvaesprvi vek, da je konzervatizmu i fundamentalizmu odzvonilo , da su svetske tendencije iznad tog malograđanskog licemerja i lažnog moralisanja... Pogled ti luta ka zidu i ostaje prikovan za ikonu Svetog Georgija Velikomučenika kako ubija aždahu. Božji znak! Obrve ti se skupljaju, čelo se mršti i bujica kreće. Dalje nećeš moći. Sindrom ''Drugog'' te je uzeo pod svoje.
''Mozak mi je zavrtela, tu nisu čista posla. Mora da joj je baba vračara ili bar priča s mrtvima? Kako je moguće da se ovako dobro ljubi, a tek joj je dvadeset prva? Vidi se da ima iskustva. Šta - iskustva? Može da drži predavanje iz felacija. Koliko li ih je samo progutala? Đavo će ga znati. Sećam se da ju je vozao Miki Bajker na onom raspalom apeencu, dakle: jeftina je. A nešto je šetao i Željko Smradina, ako je njemu blajvila onda stvarno ne bira, tip je štrokaviji od šoferšajbne na šleperu. A tek na studijama u Beogradu i život po domovima? Auuu, pa to nije moglo da prođe bez četir' prekodrinska međeda, tri kršna krajišnika iz atara Knin - Benkovac, a o beogradskim pajdomanima koji nose više zaraznih bolesti nego što je Infektivno sposobno da identifikuje, da i ne mislim. Šteta, pametna je i slatka, matorci joj fini ljudi. Ali ne vredi. Šta treba, da mi se smeje pola varoši sutra kad je izvedem u grad? Biće najbolje da se okrenem i odem bez reči. I da odmah popijem pola litra absinta, da se dezinfikujem. Čini mi se da mi dlaka zapinje u grlu. Gušim se! Mora da je sa mudiju turskog gastarbajtera iz Nemačke koga je jutros ustopirala na putu za ovamo! Aaaaaaaaaaaa...'' :hraaaaaaaaaaaaaaak:
- Nije ti dobro? A da me ispratiš kući, kasno je? :trep, trep: - Murš, droljo!
Poznat osećaj, zar ne? Čini vam se da večito prosperiraju oni koji to najmanje zaslužuju. A to nikada niste vi. I nema nade da će se to promeniti! Bilo da je u pitanju suprotni pol, materijalno stanje, popularnost u društvu, uspeh u školi ili na poslu... C. Ma jok. Uvek i uvek neko drugi, i kao po pravilu, kreatura kojoj takav uspeh nikako ne priliči. Dok si bio mali, uzdao si se u Božiju pravdu. Kako si sada već mator konj/kobila, shvataš da na surovom svetu ovome - pravde nema. Pa, dobrodošao u svet odraslih.
No, da krenemo kroz mračne tunele surove realnosti dva mlada čoveka, nasumično odabranih metodom slučajnog uzorka, u ovoj našoj gnjiloj banana-državi.
Milanče ti je bio etalon deteta kojeg bi svaka normalna majka poželela, volj' ti za sina, volj' ti za zeta. Kristalno jasnog pogleda, logičnog rezonovanja, duhovite naravi i prijatne pojave. Danas ima 29 i živi sa roditeljima. Nedavno je magistrirao na mašinstvu sa desetkom. Upisaće i doktorat. Iz čiste dosade. Posla nema, pa nema. Ima neku mukicu sa kojom se vuče još sa faksa, od onih devojaka koju pubertetske akne nisu štedele i sa -3 dioptrijom od silnog štrebanja. On retko izlazi, uglavnom su to kućne posete ortacima sa faksa gde se, uz čašicu jeftinog alkohola, raspravljaju teorije homologacije, ili čista kinetika, zašto ne? Letuje u septembru. Zimuje u stanu kad isključe grejanje. Elem, i sam je maštao o uspehu na svim, gore navedenim, poljima. Sada je to već mrgudni osobenjak proređene kose, potencijalni manijak u mantilu i čovek kojeg se klone deca iz parkića. Svakako osoba sposobna da iz čista mira pobije 68 ljudi na Kalenića pijaci.
Dragan je Milanov vršnjak. Imućni, nestašni klinac koji se provlačio kroz osnovnu, a srednju nije ni završio. Tip koji je išao po utakmicama samo da bi se mlatio, skoro svima bio najbolji drug iz čistog straha, odvajao najbolje ribe iz kraja na lanac do pupka i podrigivanje za vreme užine. Kad je drugi put ponavljao, ćale ga je uhvatio za uši i ubacio u porodičnu šustersku radionicu, gde je ovaj uglavnom udisao lepak ''Sintelan'' i smanjivao, ionako limitiranu sivu masu moždanih ćelija, dok je iz tranzistora treštao ''Radio Aranđelovac''. No, kako je matori imao smisla za biznis, uz jeftinu kožu iz Pazara i bagatelne fuš đonove iz Kine, mala fabričica obuće je procvetala, danas je to pogon sa 35 stalno zaposlenih i 4 sopstvene radnje u većim gradovima, o veleprodaji da i ne pričamo. Kompenzacijom su dobijena 3 stana u širem centru, vozi se dobar auto, ima se zgodna žena, sitna deca, švalerke: komada dva, dakle, sve redno. Rado viđen i snishodljivo prihvaćen gde god se pojavi.
Ali poenta ove definicije je: da li je sofisticirani Milanče, erudita, stručnjak i filantrop, nežna, emotivna dušica najfinijih osećanja i obzira prema bližnjima, uopšte ljubomoran na sirovog sina Dragana, mentalno ubogog drvoseču bez manira i skrupula, spremnog da napakosti iz čiste obesti?
Dal' si čitao Benedikta ili nisi, nema veze. Sigurno ti je nekad, dok si u letnju noć opuštao bešiku punu piva u nekoj vrzini nadomak šatre i gledao u nebo puno zvezda, palo na pamet da se zapitaš postoji li neki drugi oblik života, tamo negde kod Velikog medveda ili čak na onoj lakat krivini Mlečnoga puta. I onako pripit, siguran si bio da postoji, jer si negde pročitao da ljudski mozak nema kapacitet da uopšte stvori predstavu o dimenzijama tog beskonačnog prostora. I onda počinješ da smišljaš teorije kako bi to moglo da izgleda, negde tamo, u paralelnom svetu...
Vepar: Ženo, jesi zamesila jarmu da nosim kod oca Kastratija da osvešta? Nemoj k'o svake godine, da stignem zadnji! Svinja: Evo, samo da našaram kljovu naših predaka. Joj grdna, ne mogu sve da stignem, ni zelenu salatu još nisam izvadila. Nisi mi creva za kavurmicu još spremio? Vepar: Dobro de, odo' ja čas da zakoljem onog čoveka, spremi vruću vodu da ga izdepiliram. A lepo sam hteo da koljem mlado žensko, al' jok, ti voliš jaja da jedeš, pa bog! Svinja: Ajde ne zvocaj, pa možeš i meni malo da udovoljiš. Spadoh s nogu, a ti samo čekaš da dođe kum Nerastije, da se obločete splačina, k'o ljudi! Prase: Tata, jel' mogu ja da okrećem ražanj? Jel' mogu da otkinem kitu, ona se prva ispeče? Vepar: Možeš, pile tatino!
:za to vreme, u još paralelnijem univerzumu:
Hrast: Ja, ljudi, što posekoh lepog, mladog čoveka za ovaj naš praznik, rođenje Baobabovo. Bukva: Vaistinu se Baobab rodi, Hraste. :šapatom: Ali, slušaj bludniče, vreme je da pomeriš taj poveliki koren iz mojih središnjih godova, vidiš da šumske jagodice već nešto sumnjaju, a baobapski je post. Hrast: Smiri se draga, kupio sam ti novogodišnji nakit, ima da ličiš na onu jelku iz Bazara. Bukva: Ah, dragi, kako si pažljiv. Ipak, mislim da je vreme da skineš tog obešenog čoveka sa sebe, izvetreo je. Lipa: A ljudi, što sam ja nabavila čaj od ljudskih trepavica, sidu leči! Zelena salata: Društvo, 'ajte kod mene na meze, da uz prilog od čovečijeg mozga, omlatimo ovo prasence što ga Lijana udavi jutros.
Jedna od nezgodnijih i neprijatnijih situacija kroz koje prolazimo u početku veze. Ukoliko upoznajete roditelje svoje devojke, imate osećaj da svaki vaš pogled i pokret govori: "Ja krešem Vašu malu, dobru, finu i nežnu ćerku. I mogu Vam reći da uopšte nije fina i nežna". Ukoliko, pak, upoznajete roditelje svog dečka, sve što uradite odiše rečenicom: "Da, zbog mene Vam sin traži novac za kondome tri puta dnevno. Ta sam".
