Čišćenje kamenca kod državnog stomatologa.
- Doktore, samo malo da mi skinete kamenac, ako može...
- Ako može? Šta je bilo, navatalo se stenje ko po klozetskoj šolji i sad si došao da ti ja perem zube?
- Ma ne, nego skupo kod privatnika...
- Ma nemoj, kod njega skupo, kod mene džabe? E pa nema džabe ni kod babe! Sestro, daj onaj cilit beng od spremačice i donesi turpiju za nokte, a ti mali zini!
Zanimacija koju možete jako retko upražnjavati, samo ukoliko vas istovremeno na dva različita telefona pozovu dva smora. Tada jednostavno približite slušalice jednu drugoj, zarotirate jednu za 180 stepeni tako da mikrofon jedne dođe na slušalicu druge sprave i ostavite smorove da svoje osobine udava bezbedno vežbaju i upražnjavaju jedno na drugome dok svoje dragoceno vreme upražnjavate na daleko pametniji način.
- Upadaj, tebra, otkad te čekam! Moraš u zadnjem momentu da naiđeš?
- Šta ću kad sam dobar za smrt. Nego, što ti ona dva telefona onako stoje, pa si ih još ulepio selotejpom?!
- Morao sam. Samo 20 minuta do početka utakmice, i žena me nazove na mobilni. Znaš, kod njenih je pa se baš tad nešto setila. Taman što se ona zalaufala, zazvoni mi fiksni i zove neka riba. Anketa, reklame za neke kućne aparate ili tako nešto. I tad mi sine: namestim telefone u 69 i pustim ih da se one međusobno jebavaju do mile volje dok mi gledamo utakmicu na miru!
- Dobro, nego da ova tvoja nešto ne naruči, pa kad ti stigne račun za to da mi ne padaš k'o sveća pa da te posle iznosimo sa nogama napred i svećom nad glavom...
- Hehehe, kurac malo! Blokirali joj račun, a nema ovlašćenje za moj račun! Mož' samo da priča sa ribom koja je plaćena da priča. A sad kuš, izlaze na teren. Drž' pivo!
Slagati. Ali onako domaćinski, bez mere i obzira.
-Izleti mi sinoć vepar kapitalac.
-Sereš?
-Svega mi. Iz trske, i pravo na mene, a ja dignem pušku i sastavim ga na šinu, kad mi slažu obe patrone. Dok sam ja prepunio, on ode...
-Pu jebem ti sreću!
-I ja popizdim i bacim pušku u neko žbunje i odem kući.
-Ti si lud!
-Jebiga, posle mi bilo krivo, ipak je to poklon od dede. I ja kažem onom mom nemcu da ode i da je donese. Mene mrzelo, a i bio sam umoran.
-Poslao si Džekija po pušku?
-Aha, i doneo je. Dobar je to ker...
-Izvini, ali ovo si sad suknuo za medalju!
-Ako mi ne veruješ, evo pitaj Džekija!
Izraz kojim se opisuju neverovatno kretenski i potpuno nelogični postupci.
-E, jesi čuo šta je uradio onaj pajser Mirko?
-Ne, nisam.Šta?
-Ma, ludak bre, kad je bio pijan u gradu, izadje ispred kafića gde su bili panduri i kaže im gde ste kerovi, jebo' vam pas mater!
-Vala, takvih buzdovana nije bilo ni u vreme Marka Kraljevića!
Tipičan dokaz da i nauka ume debelo da pogreši. Još se sećam one podebljane rečenice u udžbeniku: ''Voda nema miris, ukus i boju''. Nema kurac! Voleo bih kad bih sad negde naleteo na onu baba devojku koja mi je predavala, pa da joj kažem koju.
Nije narod za džabe rekao ko rakiju večera, vodu doručkuje. Znali su naši stari koliko slatka voda može da bude posle celonoćnog bančenja. A onda doš'o neki učeni siđoš koji se nastanio u nekoj urbanoj pripizdini, pa rek'o onu glupost sa kojom je obrnuo krug, a da toga nije bio ni svestan. I onda su oni slični njemu, koji nikad nisu osetili blagodeti bogovskog nektara mamurnih, rešili da to stave u udžbenike.
E sad, to što se do ukusa vode dolazi određenim putem, to je druga stvar.
- Ćale, dosta je za danas. Ne mogu više.
- E moj ti, ja sam u tvojim godinama kitom armirani beton lomio, a vidi ga on, natovario 10 prikolica đubreta i već lips'o. Blago meni s' tobom tako metiljavim!
- Dobro je ćale, iskuliraj... I idi okupaj se, da ne ideš tako govnjav u Monako večeras, prošli put nisu mogli da provetre kafanu mesec dana.
''Gde li su mi pljuge? Aha, evo ih.'' :seda ispod šljive,pali cigaru i gleda zalazak sunca: ''Eh živote, na kurac te nabijem. Što bre nisam mogao da se rodim u nekoj lovatorskoj porodici nego baš u seljačkoj? Da me boli kurac lepo, proputujem svet i jebem crnkinje i kineskinje? Pa da... Jes',pa da ne mirišem šljivu svako veče i da ne gledam ovu lepotu... Ma... Dobro je meni i ovde.''
:telefon zvoni:
''Ko je sad u pičku materinu?''
- 'Alo?
- 'De si pičko bradata?
- Oooo, desi Đikili, kurcem te obradovao? Pa jel to stigla mobilna telefonija u onaj tvoj pičkojevac pa sad zoveš da se pohvališ?
- Jedi govna dilindaro seljačka! Evo brate, došao kući, pa rekoh da se skupimo malo, nismo se videli još od srednje. Dolazi skoro pola odeljenja, pa rekoh da te pozovem.
- Hoće li da se šika?
- Pa nego kako, to sam sad hteo da ti kažem, svi nose domaću, bez toga ne dolazi.
- To mi kaži. Gde i kad?
- Gde i svi klošari, u parku oko 10.
- Vidimo se tamo.
:noć je protekla u ispijanju 15 litara mučenice. Prekid filma je nastao negde oko 12. Iako ni sam nije znao kako, završio je u svom krevetu:
- Ustaj konjino, 12 sati!
- Dobro bre ćale, napušim ti se kurca, koji ti je?
- 'Ajde, 'ajde magarčino, ceo svet već naveliko radi samo ti konjošeš. Čeka te lopata.
- Znam ćale znam. Evo, dolazim za pola sata.
'' Uffff...Arghhh,hrk,pu! Kako li sam došao kući? Ništa nije rekao za kola, znači cela su. Nema nigde treagova pegle... ODELO SLOŽENO?!! ŠKK?!! Au lebac ti jebem... Šta li se dešavalo sinoć, da mi je znati. Arghhh.... arghhhh... Uh... UH!!
Uh, kakav grozan ukus! Voda... Voda!''
:trkom odlazio do česme sa koje direktno pije:
:gut,gut,gut:
- Slatka li si, mamu ti jebem!
:gut,gut,gut:
Jedno od rijetkih društava koje ti želi sve najbolje.
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Popularne baba sere i ratni huškači koji su kroz istoriju uvek bili prisutni kada je čorba trebala da se začini, ali nikad nisu bili tu da je okuse. Poznati po svom kvazi patriotizmu, uvek su nadglasavali razum i na žalost uspevali da umanje njegov značaj . Na lestvici ljudskog šljama, tek su malčice iznad dna, ratnih profitera.
- Jesi čuo što se zakuvalo na Korejskom poluostrvu zadnjih dana. Poludeli ljudi.
- Ma treba tu da bude rata! Da potrsi armija Severne Koreje one pederčiće na jugu! Jebo ih Gangam style!
- Jesi li svestan uopšte šta bi se sve dogodilo da izbije rat? Već si zaboravio 1953?
- Zar su oni već ratovali !?
Ono što ćeš dobiti kao odgovor na bilo koje pitanje prvog dana na poslu. A obično ti se zalomi neka "prekaljena majstorčina", zadrigla i zajapurena od rakije kao vepar.
"Majstore, mogu ruke da obrišem? -Gle ti njega! Nemaš ni tri pišanja u firmi, a 'oćeš ruke da brišeš?! Marš tamo pod mašinu!"
"Majstore, mogu da idem da jedem? -Da jedeš?! Pa pička ti materina, tri pišanja u firmi nemaš, a ti bi da jedeš. Ajde marš tamo, kuvaj kafu."
"Majstore, mogu da idem da pišam? -Ma ne moraš ni da me pitaš, svašta s tobom! Idi sine slobodno. Al' oribaj i klozet kad si već tamo."
P.S. Poslednje je primer kad ti je ćaletov drug nadređeni. Tada te tretira, kako oni popularno kažu, "kao sina". Sin mu kod kuće sigurno riba klozet.
Ćelava kita sa bradatim mudima. Brijanje u pokušaju, gdje s lakoćom regulišeš podstomačnu zonu, a kad dođe do muda uplašiš se za potencijalne potomke i obustaviš dalje radove.
Lepe želje ili zajebana kletva, zavisno od situacije. Svi smo ovo bar jednom čuli od bliže rodbine, obično propraćeno nekom novčanicom.
1997.
Deda (gleda đačku knjižicu iz osnovne škole): Mare, sinko, sve petice ovde da pišeš!
(vadi 50 dinara)
Mare: Hvala deda.
2005.
Deda (gleda đačku knjižicu iz srednje škole): Mare, sinko, sve petice ovde da pišeš. Sine, vidi ovde uzmi deder 200 dinara, ja ne vidim.
(Mare vadi 500)
Mare: Fala deda care!
2009.
Deda (gleda indeks): Mare, sinko, sve petice ovde da pišeš. Evo deda da ti...
Mare: Ma šupičku materinu deda! Kad me tako prokuneš... Opa, somundara!
1. Kada svi zaspu ili odu nekuda, on je tu da mi da minus.
2. On nikada ne ostavlja komentare, jer ne želi da pokvarimo odnos.
3. On prati moj lik i delo, više nego bilo ko drugi.
4. Mnogo puta je pominjan u mojim definicijama, te je dobrim delom zaslužan za moju popularnost.
5. Dao mi je jednom jedan plus. (Hejter mekog srca)
6. Da nije njega, ne bi bilo ni ove definicije.
7. Zbog njega se i moderatori povremeno pozabave mojim profilom.
8. Ja se zbog njega uvek osećam posebnim autorom.
9. Moj hejter napreduje, više me ne hejtuje odjednom, već lagano, definiciju po definiciju - što znaci da ja pozitivno utičem na ljude.
10. Glavni razlog - on je neiscrpni izvor inspiracije.
Hvala ti, dragi moj hejteru!
