Meksikanac koji je psov'o Boga.
Rečnik / autori
MA
Maxentius
na Vukajliji od oktobar 2013.viđen 31. avg 2023.
1 definicija0 odabranih5 poena
Rešenje za one kojima je "grom i pakao" vulgarna i gruba psovka.
Lepo vaspitana devojka sa heklanom kragnom se hodajući ulicom sapliće o hibridnu svemirsku patku i pada.
- Idi u peeeršun, odakle se pa ti stvori, patkice šašava?! Pesma i bingo!
Pokušaj sagovornika da ti stavi do znanja da je danas sve Made in China.
Primer uno:
- Vidi brate što sam kupio patike. Najke!
- A-ha. Snajke. Or`ginal iz Ameriku! Al` sa govornom manom, ako me razumeš dok pričam kineski ;)
Primer duo:
- Prošlo je 15 godina od kada su nas bomardovali evropski fašisti i američki imeprijalisti! Majku li im klintonsku jebem da im jebem! Ali neće nas zajebati!
- Kad toliko mrziš Ameriku što koristiš njihove proizvode, kompjuter, mobilni i ostalo? Budi dosledan.
- E, tu sam te čekao, balavac! Ko kaže da koristim njihova govna? (vadi najnoviji tač skrin ultra giga mega telefon iz džepa) - Šta piše ovde? A? MADE IN CHINA! Nisam znao da se tako piše Amerika. Opreeeeem dobro!
Rč. Anić. Analni otvor. Koriste ga dukatlije prilikom šurenja.
-Braćela, divi onog femke dukatliju što se obukao kao papagaj. Šuri se u plinaru, sto posto.
Poke na srpskom
Od glagola Rčnuti (ubosti)
Pera Perić vas je rčnuo-Uzvratite mu RČ
Moguća kombinacija slova na registarskoj tablici, ukoliko se desi da baš tvoj auto bude obeležen na ovaj način, osudjen si na sate podjebavanja.
A (zove osobu B na mobilni): Buraz gde, kad stižes?
B: Evo samo da svratim na pumpu i dolazim.
A: Opa, ideš da napuniš RČ a? pokvareni kez
B: Šupičkumaterinu!
Postoji neka viša sila, neki kurac nas posmatra i jebaće nam kevu jer se ne ponašamo kako treba.
-Samo ti kradi pare s ikone, Milorade... Ima nešto što nas gleda ozgo, decu ćeš voditi za laktove.
-Ne seri bre pope, zadaviću te tom lančinom.
Proces varenja pola tegle feferonki.
Od svih godišnjih doba najviše volim leto zato što je tada letnji raspust.
Ove godine letnji raspust je najduže trajao. Da, tek sam završio prvi razred, ali sam tako čuo od starije dece. Ovaj raspust je trajao duže zbog nekog čike koga stalno prikazuju na televiziji umesto crtaća. Mislim da se zove Miloš ili Sloba. Uglavnom, njegova žena uvek nosi neki cvet u kosi. Kao nekakva ciganka, uvek moja baba dobaci. Taj čika se posvađao sa nekim drugim čikom i onda je drugi čika naredio da nas gađaju bombama iz aviona. A mene baš briga, u mom malom gradu nije pala nijedna bomba, tako da nisam imao razloga za brigu i raspust sam proveo u igri i šali. Osim jedne bombe koja je pala u šumu mog komšije, ali nije eksplodirala. Nakon toga on je od nje napravio korito za svinje. Kaže da se ne baci.
Tokom leta, mi, deca iz kraja smo se skupljali na školskom igralištu kako bismo se jurili, pravili smicalice devojčicama i igrali rata. Kad mogu odrasli, zašto ne bismo mogli i mi? Najviše sam voleo da posmatram devojčice dok piške u mraku. To je jednom primetila debela Radmila i prijavila mojoj majci koja me je izvoštila prutom. Tata me je samo potapšao po ramenu sa odobravanjem. Sutradan sam Radmili pripretio da ću joj ubiti mačku ako još jednom nešto kaže. Otada više nije dolazila na naša mala okupljanja na igralištu.
Zauvek će mi ostati u sećanju i jedan strašan događaj od kog mi se sledila krv u žilama. Pošto je svako veče nestajala struja, obično sam išao ranije na spavanje ako ne bih otišao na igralište. Jedno veče nisam mogao da zaspim i gledao sam u nebo nadajući se da će naši pogoditi neki zlikovački avion. Odjednom, bela svetlost je zapalila nebeski svod. -U-s-r-a- uplašio sam se kao nikad do tada. Mislio sam da smrt dolazi po mene i da je ta bela svetlost svetlost iz Raja kao u onim serijama što majka gleda gde svi plaču. Gotovo, ubiše me, kao da me nije ni bilo. Srce mi je stalo i nisam mogao ni da se pomerim. Na moje iznenađenje, opet je u sobi bila tama. Kad ja pogledo, čitav sam i nemam krila i onaj krug iznad glave kao u crtaćima. Tad je majka ušla sa svećom u sobu i rekla da je to samo neka sigilalna raketa ili tako nešto i da ona nije opasna. Mojoj sreći nije bilo kraja, bio sam oduševljen jer nisam poginuo kao kakav Kosovar.
Od kolevke pa do groba najlepši je letnji raspust! Jedva čekam da nas opet bombarduju!
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
Kaldrma je pucala pod našim nogama dok smo se vukli ka mesnom trgu. U koloni tajac dok nas naslonjeni na kapije posmatraju meštani, srećni što se nalaze sa druge strane ulice. Sa suprotnih strana stojimo, oni u svetu živih, mi već u raki, neopojani i zaboravljeni. Pohvataše nas u njivama, ambarima, livadama, šumama. Odvedoše nas iz svojih toplih kreveta, pravo u hladnu grobnicu. Povedoše nas kao stado ovaca u klanicu, ne udostojiše nas poslednjeg pozdrava i majčinog zagrljaja.
Te je noći nebo gorelo. Desetine ljudi u crnim uniformama su trčale sa upaljenim bakljama po varoši provaljujući u svaku kuću. Kažu, traže neke bandite komunjarske. Uz njih su poput kerova trčali Nedićevci, ulizujući se novom gospodaru tukli su narod i pljuvali ih kako i sami ne bi osetili švapsku čizmu na svom licu. Isprevrtaše mi sve po kući, ali ne nađoše nikoga. A Boga ti, kao da bih ja čuvao neko mudo crveno... Otac mi je skončao negde u Prokletijama, poklekao u snegu. Životom je platio slobodu Srbinovu, što bih ja sad čuvao neku secikesu i probisveta, 'ajduka i revolucionara prokletog. Nije mi dosta što su njegovi dolazili kod mene sto puta da otmu kozu ili ovcu, sad treba i glavu zbog njega da izgubim. More, sve vas treba po kratkom postupku, uza zid. Sutradan saznadoh da je taj student, komunac, ubio dvojicu Nemaca kad su se pijani vraćali iz kafane. Kaže narod, veliko nam se zlo sprema. Švabo ne prašta, gori je od crnog Đavola. I od Turaka, i od suše i poplave. Kud prođe, seje smrt i strah. Pih, bekrije samo plaše ljude. Kad uhvate studenta, dobiće svoje. Šta ima nas da diraju, niti smo mu jataci nit saučesnici. U se i u svoje kljuse, pusti učene da vode politiku.
Znoj me oblivao dok sam tresao poslednju šljivu. Rodila, majku joj, kao u srećna vremena. Rosa je okupala, a ona miriše i plavi se kao mastilo, lepota Božja. Da dragi Bog da sreće pa da je u miru popijemo, slaveći slobodu. Misli mi prekinu crkveno zvono. Majku mu, danas nije neki bitan svetac. Možda je neki ratnik nastradao pa mu familija drži pomen. Ma ne bi Švabo dao to. Dotrča komšijin mali i reče da idemo svi do krčme da nam kažu nešto. I dete, gde me sad prekidaš u poslu. 'Aj ako se mora. Odosmo tamo i nešto nam se drao onaj načelnik, a ja samo na šljivu mislim i ništa ne zapamtih šta reče. Samo da dođem kući, uhvatiće me mrak pa od posla nema ništa. Iz misli me probudi jak udarac u stomak. Na ulici vika, kuknjava, zapomažu ljudi dok drugi psuju i udaraju ih kundacima i čizmama. Krv i poizbijani zubi po kaldrmi pomešani sa prašinom, ljudi se sapliću dok beže a švapski meci fijuču za njima. Poteraše nas kao stoku niz čaršiju, ono što je od nas ostalo. Jedva dišem i stenjem kao žena dok u redu idem na gubilište. Da skončam kao neka lopuža i jajara, uz zid i vezan kao ker.
Postrojiše nas pored zida izbušenog mecima, krvavog. Bol u stomaku prestade kad čuh komandu oficira. Narod ćuti i ne gleda nas, čekajući pucanj samo da odu kućama. Crveni se varošica, od krvi i Sunca koje se sakrilo iza brda, zapalilo poslednjim zracima nebo i moje lice. Opsovah majku švapsku i padoh na kaldrmu gledajući ka zapadu dok se Sunce ne ugasi. Šljive u travi leže okupane rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Ne postoji čovek bez duše. Vremenom nečija utihne i ostane da pomalo treperi u crnilu, a nečija se potpuno stopi sa tamom i postane još crnja. Poneka ostane da blješti kao zvezda, terajući demone i užase mraka sve dok se ne spoji sa svetlošću Raja gde ostaje doveka. Niko dušu nije dobio na poklon da radi šta sa njom hoće, da je arči i rasipa na ovozemaljska blaga, već mu je pozajmljena na jedan vrlo kratak period koji se zove život, da je pametno iskoristi.
Sunce je pržilo livade dok sam ispod krošnje kruške sedeo i ljuštio njen slatki plod. Prisetih se lepih godina mira i iste takve hladovine ispred kuće gde sam zajedno sa Marijom i malim ručao u ove lepe letnje dane. Kruške su bile slađe od šećera, sočnije od prvog poljupca, njihovi sokovi su mi se slivali niz zaraslu bradu, ko zna kad poslednji put podšišanu. Ubacih perorez u džep i pođoh tamo gde sam se i uputio pre sat vremena. Bila je to hrvatska kuća, odavno napuštena. Potpuno očuvana, bez ijedne rupe od metka, niti garavog zida stajala je mirno na vrhu brega. A u njenom podrumu par buradi vina. Jedno presušilo, drugo preti da ga sustigne. Naša jedinica odavno nije videla rata. Može se reći da smo se malo olenjili i još više opustili, po ceo dan pijemo i ne razmišljamo više o pušci. Natočih dve staklene flaše od kisele vode i polako, zviždućući neku melodiju Bijelog Dugmeta spustih se niz breg do logora dok se za mnom kotrljao šljunak kojim je put bio posut. Crvene se brda od zalazećeg sunca, crvenija su od vina u flašama koje nosim, od krvi davno sahranjenih ratnih drugova.
Prođe noć, ljudi se uželeše vina, a ja slatkih kruški koje rastoše ispod kuće. Brzo nabacih pušku na leđa i dograbih ispražnjene flaše. Za čas izbih do kruške pored puta i počastih se jednom. Flaše su zveckale u torbi sa svakim mojim korakom uz strmu džadu. Kuća je čekala na moj povratak otvorenih vrata. Majku mu, sinoć sam ih zatvorio. Ili sam izludeo, Boga pitaj... Sa prvim korakom unutra osetih jak miris jeftinog duvana, vojničkog. Nešto zaigra u meni i natera me da se spustim trošnim stepenicama u podrum. A tamo, poput sitog mačka koji spava uz toplu peć, pored bureta se izvalio čovek u crnoj uniformi. Pored njega puška, zakočena. Preko lica kapa sa crveno-belim kvadratićima, zadovoljno hrče. Znoj me oblivao, osećao sam da ću se udaviti u njemu i ne smedoh da mu priđem. Da li zvati ostale? Dotad može pobeći i zvati svoje. Nečujnim, mačjim koracima priđoh i uzeh njegovu pušku. Nemačka, sa optikom. Za svakog vojnika najstrašnija, može ga odvesti u smrt brzo i iznenada, da to i ne oseti, ne pruživši mu šansu da se bori za život. Bio je dovoljan najslabiji udarac nogom u rebra da se probudi. Zbunjen i prestravljen u isto vreme, gledao je u cev moje Zastave. Očiju krvavih od vina iščekivao je olovo. Gledali smo. Ja u njega, on u cev, ko zna koliko dugo. Kao dželat stajao sam nad svojom žrtvom, čekajući da izgovori poslednje reči. Zamuckivajući i zaplićući jezikom, reče:
"Eto nas, prijatelju..."
"Nisam ja tebi prijatelj. Da li bismo bili prijatelji da si ti sa ove strane cevi?"
"Bili smo. Dosta puta. Samo što ja tebe nisam gledao tako zvjerski."
"Šta pričaš bre ti, 'oćeš da ti sad zube prospem ovim kundakom? Govno ustaško."
"Ti si onaj što voli kruške? Da. Svako popodne sjediš dole i ljuštiš ih tim perorezom u levom džepu. Znaš li ti koliko sam te samo puta drža na nišanu?! I eto te sada tu, s druge strane cjevi čekaš da me kod Gospoda pošalješ."
Gledao sam ga nemo. Kako ja mogu biti dželat nekome ko je meni sto puta bio... I uvek me ostavio u životu, iako je mogao da mi prosvira lobanju kad je hteo. Dželat kao Švaba ocu mome i hladni vetrovi Albanije dedi? Ne. Samo još jedna kukavica, teška na obaraču. Čovek, kao i mi ostali sa bar malo duše u grudima, čekao je očima uprtim u cev da svoju vrati nazad Bogu. Sa ispruženom rukom, držao ju je spreman da otvori dlan i pusti je da uzleti ka nebesima.
Vratih pušku na rame i praznih flaša se vratih u selo. Kažem nema više, presušilo bure. Više me stara kruška ne vide. Njeni sočni plodovi opadaše i ležaše u travi okupani rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Prođe još jedno leto, obliveno znojem, teško i vrelije od gnezda Nečastivog. Nemilosrdno sunce je spalilo polja, ostavivši nam nešto malo da prezimimo. Kao kakav razbojnik i hajduk se posle požara sakrilo iza tmurnih jesenjih oblaka, ostavivši prirodu da polako vene bez njegovih zraka.
Nozdrve je još uvek parao miris baruta, bile su željne mirisa slobode posle tolikih godina čamljenja u senci rata. Čeznule su za mirisom pečenog krompira na žaru ispod kazana, za svežinom jesenjih jutara ispunjenih mirisom jabuka koje leže u travi, okupane rosom i dugo očekivanom kišom. Rekao bi čovek da su sve brige prošle, krećemo ispočetka i uživaćemo u blagostanjima nakon što smo tuđina proterali iz otadžbine. Uvek se znalo, jednog zlog gospodara menja još gori. Tako nam se svuda razmileše razni komesari, proleteri i drugovi, izašli iz mišjih rupa pa od sebe prave bogove, a onog jedinog zaboravili i govore protiv njega. Secikese i kockari, šverceri i prevaranti, sad gospoda iako ne vole tako da se zovu, ali jednakiji od ostalih. Prave sebi novu državu, kroje je po svojoj meri, iskorišćavajući narod. Samo traže, daj, daj, daj! Brata sam dao, zbog jednog tog druga oslobodioca je stao uza zid pred švapsku pušku. Za njim ostade mlada nevesta koja umre ubrzo nakon što mu na svet donese sina. Detetu je sad četvrta godina. On je sve što imam.
Iznosio sam poslednju kotaricu kukuruza na tavan kad se začuo zvuk vozila dok se sa mukom penje uz krivudavi seoski put. Dečak se igrao kamenčićima na sred avlije dok je oko njega trčkaralo štene koje smo našli napušteno, pored puta. Oba bez oca i majke, uživali su u detinjstvu, nesvesni čovečjih muka i teškog života. Osetih hladne kapi iz olovnih oblaka na koži dok je kamion skretao u moju avliju. Tri čoveka izađoše, glatko obrijani i u dugim ruskim kaputima razgledaše dvorište.
- Ti si Milovan? - javi se jedan, komesar.
- Ja.
- Lepa ti je avlija, Milovane. Bogata.
- Neki smo radili.
- A je li? Vele mi da si ti najbolji domaćin ovde?
- Ne znam, narod priča svašta.
- Šta priča?
- Priča došlo nam veće zlo od Švaba. Al' narod ti je to, nikad mu ne valja ništa...
- Ne valja, Milovane. Ne valja kad mu zemlju pališ i pljačkaš, ne valja kad je oslobodiš i krvlju natopiš. Nego, Milovane. Vidim tebi dobro rodila njiva.
- Ma kakvi, suša sve uništila.
- I drugima je, pa su opet dali državi.
- Ti si mene oslobodio švapskih okova da me glad dokusuri?! Mnogo ste mi vi dobri i plemeniti, oslobodioci. Ne dam.
- To ti je zak...
- Ma jebo te zakon, marš mi iz avlije!
- Nemoj, Milovane, nemoj da nam se zameraš. Nemoj to...
Brzim pokretom iz futrole zablista cev revolvera i padoh licem u blato. Crna se zemlja pomeša sa crvenim. Dete plače na kiši. Zlatan lipin list pade pored mene. Jesen, sve umire.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".