Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.
Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.
Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.
U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.
Generacija rođena bez velikog Rata, sa dovoljno malih o kojima uporno slušamo sa teve ekrana, što nam je zapravo jedina bitka, izdržati dvadeset pet minuta dnevnika.
Kažu da revolucija jede svoju djecu. Šta smo onda mi? Nekako mi u ušima zvoni prežvakanost, ali jebeš mu majku, ne mogu staviti prst na to šta je tačno.
U našem narodu sinonim za nekvalitetan život. Zašto je to tako nije mi jasno. Gledajući par džukaca koji se vrzmaju glavnom ulicom mog malog grada, došao sam do zaključka da je istina posve drugačija. Naime, pas (zvaćemo ga Mišo) crne boje, živi život kao lutalica. Iako mu status u našim očima nije zavidan, i nadležni ne čine ništa u cilju njegovog situiranja, čini se da to njemu ne predstavlja nikakav problem. Još ni jednom nisam prošao glavnom ulicom a da Mišo nije taslačio neku pohotnu kučku. Možda one nisu uglađene i fensi kao francuske pudle, možda se farbaju jeftinim bojama, ali poenta je da Mišo nikad nije suva kurca. Takođe, on nije ni mršav iako bi se to moglo očekivati od lutalice. Mišo nije gadljiv, strpljivo te sačeka da dovršiš burek na zidu ispred pekare, i zatim u slast pomaže onaj okrajak koji si bacio jer u njemu nije bilo mesa. Mišo nema problema ni sa kupanjem. Dok većina onih, koji svoj život ne kvalifikuju kao pasji, preko volje obave svoju nedeljnu dužnost, Šomi kupanje ne jebe i iz principa odbija pranje čak i vikendom. Mišo prezire njujorker fensere i iz tog razloga odbija da nosi odjeću. Mišo nema komplekse, i kod njega ona rabota slobodno landara i svima je na izvolte. Mišo je car i ja mu zavidim.
-Kako živiš brale? -Pasji život, šta da ti kažem. -A boli te kurac, može ti se.
Najgore vreme u istoriji srpskog naroda. Tad su propadale fabrike, SPS je bio na vlasti, ministri su krali, predsednik je svaki dan bio u dnevniku koji je počinjao tačkicama, turbo folk je vladao muzičkom scenom, odvajao se deo po deo države, zapad nas je maltretirao i sve je poskupljivalo. Sreća pa su prošle...
Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.
Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.
Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.
Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.
Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.
RTS 1: - Dobro veče, ovo je drugi dnevnik Radio Televizije Srbije, moje ime je Petra Cvijić. Trenutno imamo situaciju na Pančevačkom mostu, gde se nalazi naš reporter Mile Novaković. Mile, da li se čujemo? - Da, Petra, evo, upravo stojimo nedaleko od mesta zbivanja. Naime, jedan mladić je danas došao na most, prema očevicima, stajao tu još od pre podne. Jedan od njih je pozvao policiju, oni su došli, međutim, mladić i dalje stoji nepomičan. Trenutno mu prilazi jedan od policajaca iz pregovaračkog tima i... O Bože... Upravo je skočio u Dunav. Spasioci su već krenuli po njega, ali... Vraćamo se sa najnovijim informacijama uskoro. Sa Pančevačkog mosta, Mile Novaković. - Hvala Mile. Nadajmo se da je mladić dobro. U ostalim vestima, gledaćete...
Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu. Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...
Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.
Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.
Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to malo, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.
Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.
Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih. Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.
- Ali, tata, zašto dvaput okrećeš ključ na bravi. Isti efekat ima i kad jednom okreneš. -E, sine, što je sigurno - sigurno je...
Svako je doživeo sneg. Ljudi znaju kad da ga očekuju. Meteorolozi najavljuju. Uprkos svemu, sneg uvek iznenadi.
Sneg je promena u izgledu. Čitav jedan grad, čitav jedan srez dobije nov izgled. Sve je drugačije, belo i čisto. Sve je novo, ulica kojom prolazite svakog dana, trotoari, krovovi... Sasvim nov doživljaj koji vas tera da stanete i gledate sve te poznate, dosadne, prozaične motive iznova.
Sneg je promena u ljudima. Izgledaju drugačije kada izađu na ulice prvog snežnog dana. Gledaju jedni u druge u mimohodu očima koje kao da govore, dogodilo se nešto, dogodio se sneg. Našli su promene u okruženju, traže promene i jedni u drugima. I nalaze ih. Izgledaju sveže, ozbiljno, življe... dok koračaju pločnicima čuvajući se poledice. Oči su im brže, obrve igraju, obrazi crvene. Lepi su.
Sneg je dokaz da svet može da izgleda drugačije u kratkom roku. Sve te pahulje složno padaju i daju belinu. Ne postoje dve iste, ali su sve bele i sličnog oblika, i istog cilja. Kao ljudi, koji su to zaboravili.
Okopniće. Otići će. A mi ćemo ostati, ponovo nenaučeni.
Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.
Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.
Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?
Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?
Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene. Vidiš, magija.
A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove. Best je jebao život.
Dete nije dete, igračka za strine i tete, rekao je jednom čika-Ršum. E pa, malo morgen, brkati pesniče. Na koji način ćete, moliću lepo, drugačije da ostvarite sebe i svoje nikad ispunjene želje, ako ne kroz - dete? (Ako izuzmemo karmu, dakako. - prim. aut.) Kako da se nadoknadi obrazovanje i kultura? Kako da se bude uspešan?
Projekat-dete je dakle izvanredna prilika da se kreira sopstvena ekstenzija, potomak izverziran za sve moguće i nemoguće veštine i znanja i odgaji mali genije, pravi plavi zec, ljubi ga majka, te kompenzuje sve što je mami i tati falilo u životu.
Kao i svaki projekat, zahteva određene faze.
Prvo - isplanirati začeće. Pluton mora biti u Devici, a kukovi podignuti pod uglom od 15 stepeni ka sever-severoistoku uz normalan pH i frekvenciju penetracije do 5 herca.
U trudnoći puštati isključivo Šostakoviča danju i Sibelijusa noću radnim danima, a vikendom Hačaturijanovu sonatu za flautu i orkestar. Mazati trbuh uljem od paragvajske artičoke, a pre i posle jela treba latinski čitati, nemoj da te na to opominje mati.
Odmah po rođenju darivati bebu gumenim Mendeljejevim sistemom u boji i logaritmarom. Pred spavanje puštati CD sa engleskim jezikom parnim, a sa ruskim neparnim danima.
A igra? Tu su sudoku i enigmatika za školarce. Eventualno Zuma 3 Math Bugger (torent je zuma3math-lobotomy.torrent), ako bude vremena.
U školu se upisuje u ciljano elitno odeljenje, kod učiteljice koja je dvostruki dobitnik lokalne akademske nagrade Alempije Piščević Uča. Član gradske i prigradske biblioteke.
Druženje je dozvoljeno isključivo sa starijom decom, ali da im je prosek ocena bar 4,85 i da imaju makar treće mesto na okružnom takmičenju iz maternjeg jezika i/ili matematike.
Sedmični raspored se zna: solfeđo i španski ponedeljkom, sredom i petkom, crtanje i kaligrafija utorkom i četvrtkom, ritmička gimnastika i razigrana matematika vikendom. Dražesno!
- Šeri, dođi da teta-Maji izrecituješ onu pesmicu. - Ui, maman. Hoćete li Puškina ili Majakovskog? - U stvari, nemamo vremena sad, žuriš na balet, a posle te tata vodi na francuski. Hajde nešto na brzinu onda. Daj nam broj pi na dvadeset decimala, ali brzo! - 3,14159 26535 89793 238... 4... ovaj... - Hajde, hajde, nemoj da crvenim sad, učili smo juče celo prepodne. - Ma nema veze, Goco, ja ne znam ni na dve. Dušo, uzmi čokoladu, za usput. - No, no, no... Majo, ne jede ona slatko, znaš kako je šećer štetan. Nego, šta bi? - Maman, žao mi je, ne mogu da se setim. - Ništa od Muzeja nauke u utorak i zaboravi na 3D atlas mezozoika za rođendan! Hajde, kreći. - Ui, maman. Orevuar. - Nego, kako tvoj mali, jesi ga upisala na violinu? - Nisam, hoće fudbal i bog, kaže smara ga ciguligu po žicama. - Eeeh, pa dobro, šta ćeš, ne mogu svi biti talentovani.
Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.
Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!
I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš. Igra je nameštena. I sve vreme si bio zupčanik.
Odonos čupavaca sa osobama suprotnog pola. Ispovest momaka, kojima je ćale zapečatio sudbinu, ubacivši u stari gramofon, tog davnog dosadnog po podneva prašnjavu ploču Mejdena.
U konzervativnoj nam dragoj Srbijici, idealna prilika za slatke devojčice, je dasa koji nosi brze cvidže, uredno je podšišan, ne puši, pije samo na žurkama, trenirao je ili trenira neki komercijalni ekipni sport i slavi Svetog Nikolu, sa sve prasetinom na stolu. Kosijanera ima mnogo, a njihova šansa da nalete na devojku koja sluša rok, srazmerna je pronalasku cisterne bipovog piva u najdubljem predelu Sahare. Ukoliko pak i nalete na takvu jedinku, metalština uboga opet osta suvoga, jer ne ispunjava norme. Norme predstavljaju krvno srodstvo sa Brusom Dikinsonom i Šargatom, uz poznavanje tačnog broja pirsinga na žgoljavoj kiti, bubnjara Slipnota. Džaba i osnovne norme, ukoliko količina gvožđa na faci kosijanera, nije ekvivalentna količini gvožđa na auto otpadu "Ivke-Ibarska magistrala".
Kako je svima potrebna druga polovina, ako ne zbog ljubavi odna bar zbog bambusanja, kosijaneri se često gube u vragolastim okicama, svuda prisutnih ziljavušica.
Osnovna škola Ekipa broji 2-3 kosijanera. Svakodnevnicu čine borbe, sa brojčano nadmoćnom, militantnom gedžovanskom populacijom. Klinkice se lože fudbalerčića "Perinog sinovca" i onog feminiziranog, koji svako po podne ide na solfeđo.
15-16 godina Stvara se poveća skupina kosijanera, iz obližnih naselja. Sa njima bleji jedna riba, na koju svi intenzivno drve kobas. Posle nekog vremena, keva joj zabrani da se druži sa njima.
17-18 godina Formirani su standardni, kosijanerski klanovi. Ekipa je prevazišla buljenje u Gotik pornjaju, pa se u slepoj potrebi za njivim mesom, pomiruje sa realnošću. Pažnju im privlače lokalne, devojčice sa šiškicama, koje više nisu tako male i smešne, a vrte guzom na Cecine melodije kao profi striptizete. Kosijaneri stiskaju zube i pesnice, svaki put kada devojke pomenu kako je sladak Miša, kome ćale drži kafanu. Jedan kosijaner se izdvaja iz grupe i pronalazi žrtvu. Obično je to lik koji sluša Cepeline i svira akustaru. Bubnjari i basisti, gledaju pornjaju. Ovaj uspešni, kasnije zapapučari i odjebe ortake.
19 godina U ovom periodu nastupa nešto, što bi se moglo nazvati "Emocionalno vezivanje za trsioni objekat". Ludo zaljubljivanje u devojku, koja odjebava kosijanera, jer je čupav, sluša drekavce, oblači se kao debil i nema položen pe-es-pe.
Fakultet Opet se u klan skupe kosijaneri, koje koleginice manje-više kuliraju. Kasnije im se pridružuju pankerčići i ćelavi nacionalisti, jer su i oni specijalci koji ne nose šarene majice. Deja-vu. Sa ekipom bleji jedna devojka, na koju se svi lože, dok ona na žurku ne dođe sa dečkom teniserom. Tada već oguglala i zadrigla metalština, sleže ramenima, pojačava muziku i dopunjuje pivo...
I pije. Al ne prežderava se već pije lagano, za dušu. Njegovu dušu, prosto joj bilo... Otišla je davno i ostavila ga samog da dočekuje noći i ispraća zore u dimu i mirisu alkohola. Ista situacija kao kada žena ostavi rekao bi neko. Nije. Za ženu svako barem nekada pomisli da će otići, za dušu niko. Ona je nekako tvoja, lična, misliš da će ćeš sa njom umreti...dok se jednom ne zamisliš i shvatiš da te je odavno napustila, ostavila te da se sam voziš pistom života poput onoga kada te je ćale učio da voziš bajs pa te pustio a ti toga nisi bio svestan pa si vrteo pedale i ubrzavao, vozio... Rekoh pistom a ne stazom jer se stazom šeta a život je brz, najbrži.
Nego, da se vratimo za sto. Divna rečenica, zar ne? Za stolom je uvek društvo, hrana, piće, zabava... Ovaj put nije divna, ovaj put pričamo o čoveku koji sedi sam. Nije on čudak koji ni sa kim ne razgovara, naprotiv, omiljen je i svima drag. Pozitivna osoba. Ko god uđe javi mu se, pita da mu plati piće, sednu za njegov sto, uvlače ga u razgovor i pitaju za mišljenje i on svima odgovara, sa svakim razgovara, nazdravlja ali prazno, bez dubine...ne znaju oni da on sedi sam iako je kafana puna.
U ljude gleda ali gleda negde iza njih. Negde iza toga iza njih. Ne gleda nigde... Gleda u crnilo, u mrtvu tačku, u bez reda razbacane piksele koji ne formiraju nikakvu sliku. Gleda on i u žene. I u konobaricu, ali je ne uzima za ozbiljno više iako je solidnog izgleda za nekoga ko radi u takvoj rupi. Jebao je jednom posle fajronta mada je "jebao" malo jaka reč, više je odradio posao... Nekad je jebao, bio čak i dobar u tome, sada samo odradi sve mehanički po protokolu ruka ovde, kurac onde, stani ovako, ovde jako, tamo nežnije, svrš, kurac u gaće...ni seks ni bilo šta drugo više nema tu snagu da ga oživi iznutra.
Svojim šalama se retko smeje, skoro nikad, a tuđim šalama se smeje samo mozgom jer mozak shvata vic i registruje da je smešan ali smeha iz duše nema. Ili ima, možda mu se duša smeje negde? Možda ga gleda i smeje mu se podrugljivo u brk? Možda i sedi pored njega i naslađuje se što pati za njom ali ne može da odmakne jer se i ona vezala za njega, za tu olupinu, ljušturu bez srži? Ha...pa možda su i u šumi...
A dobra mu je bila ta duša. Imali su popriličan broj lepih momenata i, očigledno, previše ružnih. Tukao ju je, udarao, nije je štedeo ni on sam a kamoli drugi...takav je svet, to je evolucija valjda. Ko bi je krivio što je otišla? Neko nerealan, sebičan. On nije takav. A možda i nije otišla, možda je on oterao?
Izvinjavam se svima koji su ovo pročitali očekivajući neku poentu ili foru na kraju, ovo nije definicija ovo samo ja baljezgam.
