Posprdica na račun dežurne mukice kojoj je neko nagazio na kurje oko. Varijacija na temu drmanja kaveza rezervisana za majčine dušice.
- I prekardašilo! - Šta je bilo Zokile, ko ti lomi bagrenje? - Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu! - Koj' ti kurac čoveče, što mi urnišeš lokal, evo već treći bokal lomiš... - Ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed, a red je red! - Ajde sad spusti tu pikslu da ti ne polomim ostatak inventara o glavu... A lepo sam rekao da se ne pušta Sinan pre ponoći, jebem li vam sve i majku... - Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla!
Čovek koji se često seli. Podstanar u Srbiji. Grešna duša bez svoje kuće i okućnice, bez svog domaćeg praga i ognjišta (jebo te, ko još ima ognjište u soliteru na 21. spratu?!). Celog života se samo seljaka, tamo-vamo, kao većina Srba. Baš kad pusti malo korenja, skući se, dođe neki Turčin, Ugarin, Nemac ili neki njihov mizerni rob i sluga da ga seli i premešta.
1. Drevno srpsko selo, u blizini Beograda. Dobilo ime po miru - Mirjevo. Bračni par, 1 dete. Gazda dolazi: - Milorade, razumem ja tebe, žena, dete, mala plata, ali brate, poskupela struja, voda, lebac, a i ja imam usta koja treba da hranim. Moram da dignem kiriju. - Za koliko? - Za 30 evra. - Jel hraniš krokodilska usta?! Stojanaaaaaaaa! Diži dete, Srbin zuluma trpeti ne može! Selimo se! - Opet? - viče žena - Pa, samo što smo došli. - Neka. Ovaj Turčin ovde oće da nas odere. Na kraju će tražiti i da te jebe. Gazda se smeška, pa odgovara: - Ako hoćeš, možemo i tako da se dogovorimo... - Jesam li ti rek`o ženo?! Idemo stopama Čarnojevića! SEOBEEEEEEEEEE!
2. Seljačina - gospodar među seljacima. Osoba koja kada se seli ima obeležene kutije sa brojevima i oznakama, stvari prenosi rukavicama, ima svog prevoznika, popust na poziv i nikada se ne zadržava na jednom mestu duže od par meseci.
3. Aleksa Šantić u jednoj pesmi opisuje seljobera:
I niko neće čuti jad ni vapaj — Niti će ganuti bol pjanu gospodu... Seljače, goljo, ti si prah na podu, Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
Piknik za obolelog. Podušje za života. Samo tako se može okarakterisati količina đakonija koja se nosi u bolnicu, nevezano za dijetu kojoj jadnik može biti izložen ili stanje u kome se trenutno nalazi. Bez južnog voća i soka od borovnice se ne ide. I 200 grama kafe za sestru u smeni, naravno.
- Ne može poseta bako, zbog ebole. - More, eboli ti pas mater, pušćaj da prođem, 'ladi mi se sarma za mojega čo'eka!
Predsednik Amerike u svim americkim filmovima... Uglavnom u filmovima se iza njega krije prica kako je on heroj iz Vijetnama, bori se za americka prava i sve moze da uradi. Svi ga oslovljavaju sa Mr. president i svi obicni smrtnici u filmovima naprave facu ko da su se usrali u gace od srece kad ga vide. Takodje americkom predsedniku u filmovima nije strano ni da se bori, puca iz snajpera, leti avionom, komanduje armijom, ubija vanzemaljce (kad bolje razmislim sve ono sto Putin moze u stvarnosti) U realnosti americki predsednik je samo figura za medije, zivi u beloj kuci sa 200 telohranitelja i 3000 agenata CIA-e i boli ga kurac i za svet i za sve ostalo.
Najveca glupost ikada je kad sam u jednom od filmova o hladnom ratu (naravno americki film) video scenu gde sovjetski predsednik zove americkog i scena pocinje: Sovjetski predsednik: Hello, Mr. PRESIDENT Americki: Hello Ivan (ili bilo koje drugo rusko ime)
....granica gluposti se definitivno u americkim filmovima ne moze odrediti
Ako je je verovati balkanskim narodima, jedine ozbiljne povrede su one koje uključuju padanje u nesvest, obilno krvarenje i nepokretnost udova. Sve ostalo je samo manja neprijatnost, i nema potrebe da se ide kod doktora. Sve će to proći, priroda uvek nađe način...
- Brateu, pridrži mi pivo dok preskočim ovu ogradu.
Pet minuta kasnije
- Au, to izgleda gadno batice, mislim da ti je ispalo koleno. 'Ajde, vodim te u bolnicu. - Ma kakva bolnica bre, ionako mi je istekla zdravstvena... Proći će. Nego, da ne možeš slučajno da me poneseš do kola? Nešto ne mogu da hodam, mora da mi je pao šećer...
Tako neka viša sila ili kako se to već zove, život valjda, krene da te ubaci u neki film koji je namenio za tebe. Često niskobudžetski i bez kul specijalnih efekata. Pa se ti posle sam snalazi kako znaš i umeš. Sad tu se umešaju i korežiseri, tipa roditelja, bližih i daljih rođaka, najbližih prijatelja koji nekako misle da najbolje znaju kako ti tu treba da se ponašaš i koliko loše da glumiš u raznim situacijama. I tako ide to režiranje, a mi, što smo tu, jebiga pratimo instrukcije. Mora nekako da se zaradi za leba. Ili bar da ti kažu da si osoba za primer. To je jako bitna stvar. Ali tebe boli uvo, to što ti je život namenio ''Klovnove ubice iz svemira'', ne znači da ti ne možeš da zamišljaš da si u ''Začaranoj Eli''. I ko zna, ako se budeš dovoljno trudio, možda i se i taj život nekako smiluje, pa ti preda palicu da sam sebi sve sjebeš onako kako si planirao nekada davno. Tipa, plot tvist, nakon venčanja ubiješ princa, smestiš sve nekom sumnjivom reptilu sa britanskim naglaskom (ionako su oni predviđeni da budu negativci) i postaneš kraljica.
Ali, otom potom, prvo treba zaraditi pravo za sopstveni scenario.
-Mama, planiram da odem u Južnu Ameriku u kući sa balonima i da tamo doživim milion avantura dok na kraju tragično ne preminem od neke tropske boleštine. -Haha, vat e stori, Mark.
Prirodno stanište Srbija, rasprostranjenost po iole srpskim lokalitetima 'ladnije Evrope. Mnogorasprostranjeno joj ime stiče po hobiju koji praktikuje u "off the tour" dane, kada svoju čestitu, pravoslavnu decu 'rani trpajući petstotke (i turšiju, ako su gosti završili) u brus joj negolemi.
U srži je pak umetnica, te kada teška srca napusti rodoljubivo vaspitanu kljunad, upušta se u bezdan estradnijeh svetala, ne bi li održala globalnu reputaciju najpsovačice matere i pokućstva konkurentnim slavskim pornićarama.
- Elem, Slavska Pornićaro, dobro nam došla, nije nam te dugo bilo, evidentno si se kotila, šta li... - Dobro veče, bolje vas snašla, i srećan Sv. Pantelija svim gledaocima, ja znam, moj jedan deda-teča je bio sveštenik. I molim te, srce, svi prijatelji me zovu Slavka, nemoj da smo formáns, štono kažu Francuzeri. - E, milo mi je što smo probile led, pa da pređemo na stvar...šuška se da je novi album u pripremi, prozivala te jedna estradna umetnica u prošloj emisiji, a kažu i da ti je gibanica do jaja. Molim te, šta je tvoja tajna! - E ovako, prvo, nek' crkne kučka, i znači sise ju joj šelo znači, nek' se najede kvalitativnosti evo tune vadi sisu, vuče je po podijumu i brate Bog brate, znači, ja znam šta su meni moja deca, sve na svetu, a brate kučka nek' gori znači, sisu bi' joj progrizla, a brate decu volim i ona vole Srbiju, znači kralj i Bog i kruna!
- Ok, idemo kratko na reklame dok neko pokupi ovo sa bine, a onda se vraćamo i slušamo jedan Slavkin evergrin, dok u nestrpljenju iščekujemo novi hit, "Crkni droljo, razvlačim kore ručno".
Vidi ovako, poštovani čitaoče, stvari su veoma jasne: ljudi su se uvek međ' sobom delili, namerno ili nenamerno. Dođe se do neke tačke kada se nevidljive međe povlače i zidovi (takođe nevidljivi) koji ih prate veoma uspešno razdvajaju pojedinca (ili grupu) A od pojedinca (ili grupe) B.
Da, da, znam - to je sranje. Ali, dobar deo stvari u međuljudskim odnosima je takav, usran, što je veoma unapređeno tokom nekoliko eona. Cena progresa je to, valjda. Najveći problem u svemu je što se kao nešto sveto prihvata to i takvo deljenje, gde imaš neku višu klasu - nobles i vlastelu, neku srednju - radničku i onu treću, sirotinjsku. Sirov pogled na stvari, sirova podela, bez ikakvih nijansi i bez nešto previše otvorenih mogućnosti da se nešto promeni. Jednostavno, postulati takve apsurdne hijerarhije se urežu u srž svake jedinke još u ranoj mladosti.
"Beži od njega, on je Cigan!" ili "Šta se smucaš sa tim ološem, njegov otac je na Otoku ležao?", kao i one koje jasno pokazuju ko je koji nivo u igrici zvanoj život: "Sve je to lepo, mladi ste i volite se. Ali, da li će on kao autolimar moći da izdržava tebe, skoro pa diplomiranog arhitektu, dok ti stomak bude bio do zuba? Razmisli, kćeri, o tome."
Ili situacija do koje dođe kada ti vrata ispred nosa zatvori ortak iz kraja, sa kojim ste blejali kao klinci ispred zgrade, išli u istu osnovnu školu, pa čak i srednju, cirkali iza lokalne radnjice kada sakupite neku siću i delili par "Drina" bez filtera koje si pokupio dedi iz paklice, jer je on sada neki faktor u partiji, na nivou je i nema vremena za neke nebitne i "neostvarene" ljude koji nisu zagrizli kao on.
"Đape, torima, reci ti meni - 'de se denuo Šone? K'o u zemlju da je propao."
"Šomi, prvo i prvo - on više nije Šone, već je Nenad, punim imenom traži da ga zovu. To je, valjda odraz neke ozbiljnosti i profesionalizma koji je bitan za to njegovo šupkajuće Pi-Ar-isanje. Nosi odelce kada je u formalnom izdanju, a kada je u neformalnom, onda nosi košuljice sa kravaticama."
"Opa! Lepo je to."
"Naravno da je lepo, barem njemu. Meni se gadi, ne zato što je uspeo, već zato što je usput postao govedo, veće valjda i od njegovog starog, koji je bio prototip one nabeđene instant-intelektualne, oficirske JNA komunjare."
"Gori od druga potpukovnika Sretena? Daj, ne zezaj me."
"Voleo bih da te zezam, ali to nije slučaj. Kol'ko se Šone borio protiv matorog, kako je preko studentskog parlamenta zagazio u partijske vode, tako je gazio sve samouverenije i beskrupuloznije, da se polako izopštavao od svih nas iz starog kraja i ulazio prvo jezikom, a posle i ostatkom svoje telesine u šupak vlastelinskog krema."
"Dakle, filozof i pesnik je pogazio svoje ideale, prodao ih i ušao u birokratsku mašinu?"
"Naravno. Udao se, ovaj... oženio nekom likušom iz fine, dobrodržeće porodice. Njenu su puni love, spremni da ispune svaki hir njihovoj mezimici, arhitekti po zanimanju. Dobar pedigre, dobra šansa za napredak, jer imaju veza ne zna se koliko i gde sve."
"Viđaš li ga ponekad ovde, obilazi li kevu?"
"Obiđe teta Milku, mučenicu, jedva jednom mesečno. Šta je ona sve pored počivšeg Sretena Šejtana istrpela, čuvala Šoneta kao malo vode na dlanu, on je kao preko kurca poseti. Valjda se stidi što je žena sa sela, priprosta, usta ga jebem. Video sam ga kad je pre nekoliko dana izlazio iz zgrade, ja se vraćao s posla, ruku punih kesa sa namirnicama. Čudi me da je stao i razmenio par rečenica sa mnom. Imao je onaj odvratan izveštačen smešak kojim je želeo da me ubedi da je presrećan što me vidi. Kao picousti kreten se smeška i tapše me po ramenu, tobože time želeći da iskaže poštovanje neko."
"Dakle, pravi onaj prevejani elitista što se spušta međ' običan svet, da im pokaže kako je on jedan od njih?"
"Da, bre - baš taj rad. Vidim mu očima, vidim mu u govoru tela, sve je to fol. Nismo ista kasta, nismo mi njegov nivo. Kažu da neko odozgore sve to gleda i sve to vidi, ali ja sumnjam da je to moguće. Šone i njemu slični su nadrealni, greška u matriksu, nezavedeni u katastru, te ih stoga nadzorni organi ne sankcionišu."
Neubedljivi izgovor za greške počinjene u kolektivnom ludilu, tu negde kad Sveti Pera podvuče crtu i priupita: ''Šta smo ovde imali?''.
Time se pravda ustaša na samrti kada ga pitaju kako je mogao da ubija bebe u majčinim utrobama. Ili gestapoovac koji je odvrtao plin na ventilu. Ili džihadista koji šalje poruke odsecajući glave. I kako za to odsustvo svesti postoji opravdanje da se, ah jada, živelo u takvom vremenu, da su bujice zverstava, lopovluka, licemerja i pohlepe bile nešto sasvim normalno i da je zdravu pamet lagano preplavio talas bezumlja.
- Deda, je l' istina da si dobrovoljno dao onu veliku kuću u centru državi 46-te, iako ti nisu tražili? - Jeste, sinko, ja sam iskreno verovao da svi treba da imamo isto. Takvo je vreme bilo. -------------------------------------------------------------------------------- - Mama, majke ti Milunke, jesi ovo ti pevala na mostovima za vreme bombardovanja? - E, ćero moja, kao JUL-ov kandidat za ministarku kulture, morala sam da dam primer. Evo, i tata je svirao, pa'i sad ovaj foršpil, kad je moj Miroljub razvuče, ljubi ga Zoka njegova. I da, hvala Vesni Zmijanac, što mi je ovakvog čoveka... - Mamaaaa, ne idemo uživo... ----------------------------------------------------------------------------------------- Sutra će preovlađivati umereno do znatno oblačno sa mogućim pljuskovima i grmljavinom u većem delu zemlje.
Ovo ću zapamtiti za slučaj da me neki potomak upita kakvo je vreme bilo. Praviću se blesav, jebi ga. Jer ništa ne radim da ovo jebeno vreme sadašnje promenim.
-prrrrrrr -Jao gospodine, ja sam šokirana ovim vašim postupkom, molila bih vas da u buduće kontrolišete vašu flatulenciju... -Gospođo, biću počastvovan ako izvršite felaciju mog polnog uda, a potom možete slobodno otputovati u tri predivne majčine vagine.
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
