Vrhunac majčinog kukanja na njenog cenjenog potomka, kada ovaj odluči da svoj život povede u neki drugi, za majku neshvatljivi ili nepredviđeni pravac, koji ona naravno ne odobrava. Zavisno od stepena razočarenja u naslednika, može se servirati sa aditivima "rodiš ga u mukama", "hraniš od kilo mesa" kao i mnogi drugi srceparajući dodaci, koji čine da sva majčina žrtva bude još grandioznija u očima onoga kome je otvorila dušu svoju.
- Šta ti je Bosijka, što si tako tužna? - Joj komšinice, ne znam gde sam od tuge. Bojim se da će srce da mi prepukne. - Pa šta se desilo? Nije se valjda neko razboleo, daleko bilo? - Nije niko, ali kao da jeste. - Pa šta je bilo Boso? - Nemanja u sektu otišao. Bio godinu dana u Americi i totalno poludeo tamo. - Kako poludeo? - Pustio kosu, nosi neke lobanje na majicama i urla neke stranske reči po ceo dan. Juče ulazim u sobu kod njega on gleda kako neke u mantilima vrište i seku kravu motornim testerama. - Aha, pa nije ti on u sektu otišao Boso, nego je postao Metalika. - Šta je to? - Ma to je neka njihova fantazija, bodu se džointima u venu, slušaju te neke andrake, piju sok od cvekle kao krv i nose majice EKV. Proćiće ga to. - Kuku šta sam doživela. Rodiš ga, hraniš od kilo mesa, školuješ, a ono postane Metalika. ---------------------------------------------------------------------------- - Nebojša sine gde ćeš? - Idem na miting majko. Aleksandar napravio table "Bulevar Ratka Mladića", pa idemo da ih lepimo po gradu. - Joj kuku meni, Bože pomozi, rodiš ga, hraniš, školuješ, a ono postane Nebojša iz Beograda. ----------------------------------------------------------------------------- - Vidosava zašto si rekla da ti je sin umro? Juče sam ga videla na ulici. - Joj Živana šta ću jadna. Rodiš ga, hraniš, školuješ, a ono postane komunalni policajac.
Zahvaljujući jednoj od dosta upečatljivih scena iz istoimenog filma (Trainspotting, da budemo precizniji), sinonim za najodvratniji WC koji možete zamisliti. Klonjara najužasnije kategorije gde čak ni najalkoholisaniji primerak muškog roda u trenutku pomračenja svesti ne bi ni preko praga kročio u ribarskim čizmama, i to male nužde radi. Inače, antipod aleksinačkog klozeta.
- E, gde si već poš'o, mali? Pa, ni piće nisi dovršio?! - Opušteno, bre, idem da šoram. - Uf... Nemoj u klonju, bolje se drugačije snađi... - Tol'ko gadno? - Pa ono... Nije baš trejnspoting, ali opasno blizu. Sećam se da ćopavi Mitke pričao da klonju zadnji put renovirali '78 ili '79, a otad teško da je i oprana. - Ništa, odo' onda pozadi, pa kod kontejnera... - Možeš. U principu, manje tamo smrdi, samo povedi računa da ti neki gladni džukac lutalica ne ćapi kobaju...
Oni su tandem, oni su braća, oni su najbolji prijatelji, oni su suprotnosti koje se privlače. Lauš je zajeban, ćutljiv, obilić, privlači nekom tamnom tajnom, puši cigaru za cigarom, obavezno ošupči nekog siledžiju koji se kurčio okolo i to jednom rukom nastavljajući da puši. Neće da jebe Snežanu Savić tek tako, dopisuje se sa Mirjanom Joković. Štimac se od malena znalački nosio sa životom, on je optimista, on je prilagodljiv, on je mali kreten, on je Tom Sojer, on ne skida neki poludebilan osmeh sa lica. On stalno priča, on mora da priča, tako mu lakše, ma njemu ništa nije teško, on održava Lauša kad padne u depresiju, on ga tera da izdrži. On mu masira stopala i kaže ovo je ništa kako je nekad bilo teško. Štimac btw mora da priča nekim sirotinjsko-paćeničkim akcentom posebno za njega izmišeljnim: Zapadno slavko štimački.
Trivia: U filmu Boj na Kosovu Štimac je igrao Lauševog štitonošu, ali su te scene izbačene jer se Štimac u to vreme ženio, pa je njegovoj budućoj supruzi smetalo to stevčo da Štimac bude prikazan kao retard ponovo.
I ladno bi mu Štimac spasio ludu glavu i na Kosovu i odveo ga u Ugarsku kod Šicera u Mali rit i reko bi mu: budaloo mogao si da pogineeš pa bi mene tvoja matera posle grdilaa!
Štimac – Lauše, Lauše, spavaaš li, čujeeš li me? Pogledaaj, ovo je jedina slika koja mi je ostala od matoroog. Poosle kažu pobegaoo u Nemačku i tamoo se oženioo i ostavioo mi ovu kesu, kad mi je teeškoo ja uzmeem kesu i radim nešto s kesoom... tako ti je to u sveetu moj Lauše... Lauš – Hmrfm. Štimac – Imaš li ti Lauše nekoga na ovoomee sveetu? Lauš – Imao sam psa Lečić se zvao. Štimac – I ja sam imao psa. U Moldovinu keera jedna, braaon dlaka, uginula u baaraama, a kaže menii Paja Vujisić: mali, mali vidider keeru, čanče li joj puno, a ja tamo, a ona već mrtva leži u moočvari ovako noge izvrnulaa (pokazuje) tako ti je to na ovoome svetu... Šta kažeš Lauše? Lauš – Sutra ću na Kosovu ubiti Murata! Štimac – Pa on je lud!
Imaginarna lokacija ka kojoj teži svaki rab božji od trenutka kada napusti majčinu utrobu i ugleda svetlost dana. Ne mora nužno da bude vezana za sunce i suncem obasjana mesta, za šta su nam najbolji dokaz oni koji su sreću našli u skandinavskim fjordovima, ali pod obavezno se odnosi na neku vrstu blagostanja. E sad to blagostanje se razlikuje od čoveka do čoveka. Na primer, ljudima kojima je porodica najveće bogatstvo mesto pod suncem će biti tamo gde će sviti porodično gnezdo i podići svoju decu, dok ga oni koji vole da žive život punim plućima zamišljaju na nekom karipskom ostrvu uz dve pičke i čašu nekog skupog pića.
Dedal: Sine, konačno sam našao rešenje kako da pobegnemo sa ovog ostrva. Ikar: Slušam vas, oče. Dedal: U tajnosti sam skupljao i voskom od sveće povezao pera galebova u dva para krila koja bi bila dovoljno snažna da nas odvedu odavde. Ikar: Sjajne vesti, oče! Krenimo odmah! Dedal: Polako, sine. Moram te prvo upozoriti da ne letiš prenisko jer će voda natopiti krila ali takođe ni previsoko jer će sunce istopiti vosak i pašćeš u more. Ikar: Ne beri brigu, oče. Konačno ćemo naći naše mesto pod suncem!
Društveno prihvatljiva kurčina. Kita sa kitom cveća. Džamutka sa košuljom i puloverom. Gargija koja se uredno javi vašoj mamički. Sve u svemu, da nije kurac, zvao bi se Miroslav. Ali on NE JEBE.
- Osećaš li mila, prodro sam u tebe, osećaš li moju muškost? - Jok vala, to ti neki penis, jedino ako ćeš da cičim ko japanska srednjoškolka na skremblovanom kurcu.
Poštovani magistre, nadam se da nećete moju opservaciju klasifikovati kao diskreditujuću, ali dao bih sebi slobodu da konstatujem da se malo "slobodnije ponašate" za jednog intelektualca...
Pobogu, da li Vi svojim marginalizovanim izrazom implicirate da egzistencij....
Aj' ne seri, 'leba ti! Skuvaj mi prvo crnu kafu i ponesi čašicu domaće, pa da ti natenane objasim ono što si me otojč pitao za potencijalna polja zasnovana na hiperboličkim funkcijama dinamike fluida... I neka bude jaka i sa tri kockice šećera!
Neke ponese životna gorčina, pa se pretvore u običnu džukelu. Grizu i reže na svakog prolaznika. Uglavnom ljudi u njihovom okruženju i jesu prolaznici, jer tko bi se zadržavao pored bijesne džukele? Što je najgore, oni i dalje misle da su vukovi, al' zaboravljaju da je vuk plemenito stvorenje.
Drugi se pripitome sasvim. Prepuste se nekome da ih, poput čivave, nosi u naručju. Tako je lakše kroz život. Udobno. Toplo. I samo ponekad, dok tako bezbrižno drijemaju, sjete se dana dok su imali vuka u sebi. Zaigra srce, bljesne zjenica, a onda zamiriše svježe pečenje sa stola, osjete nježan dodir i začuju mile glasove. Zašto mijenjati ovo za divljinu?
Nazivanje stvari pravim imenom, kategorija: filmski blokbasteri. Jer, jebote - nisam gled'o solidan film u bioskopu, znači, ne pamtim a ovamo ispade da je maltene svaki naslov na repertoaru teška hitčina i ljuta kidalica, obzira bez da li je u pitanju akcija, horor, drama, triler, komedija ili ona naučno neustanovljiva kategorija kino-ostvarenja u kojima prde, povraćaju i ostale gadosti rade Set Rougen, Adam Sendler i ostatak ekipe glumačkih retarda s one strane Pacifika. Usta ih jebem.
Ipak, broj rupa u koje lukavi filmski marketing-eksperti trpaju bioskopsku publiku diljem planete, daleko prevazilazi jedna jadna usta i to treba priznati i umeti demistifikovati "poze" u kojima se to radi. Eo, recimo prva koji mi pada na pamet su perfidno osmišljeni i obavezno zavaravajući tizeri i trejleri, po kojima jebeno svaki film izgleda k'o kandidat za jebenog Oskara (u svim kategorijama, razume se)...a onda je tu i lukavo tagovanje dramatičnih kritika kvazi-kritičara ("Ovaj film ne gledate vi. Ovaj film gleda VAS...", Reme Remenski, Informer) i nabudženih bioskopskih statistika ("*200.000 GLEDALACA ZA MESEC DANA! PUBLIKA JE REKLA SVOJE!", produkcija filmaMali Budo*), što još dodatno utiče na naivan narod da, fazon, juče pohrli u bioskope i napuni im kase brže nego što Sergej Trifunović rendom prolazniku kaže "Znaš ti ko sam ja, bre?!".
Usta ga jebem, i njega.
Lista bioskopskih šitova magazina QRATZ, za mesec maj 2025 godine:
1. Uspon Crnog Feniksa - ratni, akcioni 2. Moja tašta je čudovište II - ratni, komendija 3. Prozori i kapije (Windows&Gates) - biografija o B.Gejtsu 4. Abnormalan - horor, porodični 5. Dan kada je nebo postalo more - drama, španski, incest 6. S pogledom u suton (Looking over Sutton) - ljubavni, engleski, bljak 7. Ponos, čast, krv, zemlja i mač (La mêre d'Artagnan) - istorijski, kostimirani, glavni glumac gine na kraju 8. Osvetnici: Povratak Crne Nerotkinje - akcija, ekranizacija stripa, deo prvi 9. Pop Ćira i Pop Spira kod Ivka na slavi - domaći, porodični, Šotra 10. Ognjište - domaći, srpski, pokosovski ciklus
Kultna rečenica iz Nindža Kornjača, koja je dobila na humoru zahvaljujući kriminalno dobrom prevodiocu. Kako se iščupati iz neprijatne situacije, nego naglo potegnuti temu o kojoj malo znate, (prilično ste sigurni da vaš sagovornik ne zna ni to malo) ali je pričate uverljivim tonom stručnjaka? Zahvaljujući moći sugestije od vas stvara dominantnu jedinku u prostoriji. Tu ste na pola puta do cilja, stvorena je psihološka prednost i sagovornik je zbunjen kao Bušman pred đakuzijem. Onda galantno završavate razgovor, i klizite elegantno poput labuda što dalje od stresora. Ovo čupanje drskim otkrivanjem može da vam pomogne u 95% neprijatnih situacija, pod uslovom da vam kliker brzo radi, i da odaberete temu iz koje vaš sagovornik nema doktorat.
Nindža kornjače prerušene prilaze ulazu u Tehnodrom. Zaustavlja ih Kameni vojnik i govori im da ne mogu da uđu. Na to će Rafael samouvereno: ''Nema vremena, generale, šklombocna curi kod ispravljača.'' General se brzo sklanja sa puta: ''Ako je tako, izvolite uđite.'' Dok kornjačice nestaju sa njegovog vidnog polja on mrmlja sebi u bradu sa tupavim izrazom lica: ''Šklombocna curi kod ispravljača...''
U jednom malom selu negde u velikoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji živeo je mladi Proleter, kojem je čukunđed bio Hajduk i veliki Borac za Slobodu, a otac Partizan iz druge ličke udarne brigade i pravi Radnički čovek u obližnjem mlinu. Upravo taj Omladinac je non stop pikao loptu ispred kuće, te su ga roditelji naterali da počne trenirati fudbal. Tamo je upoznao dosta drugara među kojima je vladala Sloga i Jedinstvo. Trener im je predviđao veliku Budućnost jer je uvideo da Mladost struji njihovim žilama. Bio je uložen ogroman trud i Rad koji su rezultirali da se primeti ogroman Napredak u njihovoj igri, a na terenu su se borili kao Spartak protiv rimske vojske. Naš junak bio je Dinamo cele ekipe, glavni izvor pozitivne energije. Posle jedne od utakmica upoznao je devojku svog života čiji je otac radio kao Željezničar na seoskoj stanici i svaki dan ispraćao Lokomotivu za glavni grad. Baba joj je bila Makedonka pa su je njih dvoje često posećivali i voleli da provode vreme na obali Vardara dok joj je on obećavao da će joj s neba skinuti Crvenu Zvezdu.
