Sintagma koja je neophodna da bi se dovršila jedna od psovki iz bogatog srpskog psovačkog repertoara, a koristi se u situaciji kada jedno Sunčevo rađanje nije dovoljno da izađe u susret težini situacije.
- Taaataaaa, prevrnuo sam slučajno kacu sa komom za rakiju, taata....
- U jebem li ti tri Sunčeva rađanja!!!
Najpoznatija i najšire primenjena tekovina ljudske civilizacije; oslobađa mozak zamaranja brže od leka za opuštanje i albuma Pink Flojda zajedno; jednostavno, napraviš ogradu u glavi, koju kasnije dozidavaš dok ne napraviš neprobojni bedem; sve ostalo je lako- dovoljno je odabrati na koju ćeš stranu zida da pređeš, a onda svemu i svakome što ti se učini da ne pripada tvom malom svetu za koji si se vezao, ili da je nedajbože izneo neko ZAPAŽANjE (pupupu) o situaciji, jednostavno uručiš etiketu na čelo da svi vide da on pripada ''onoj drugoj strani'' iako možda nije iz istog podeljenog sveta.
Nema potrebe zamarati mozak pokušavajući sebi da objasniš nečiji stav, mišljenje, doživljaj ili makar zapažanje; treba se opustiti i ukopati se u sigurnost bunkera iza zida; ovo je podeljen svet, stoga počnite s pravljenjem zidova na vreme i pazite s koje ćete strane da pređete.
-Ako se nekom ne dopada kako igra Zvezda - on je ustaški glodar, Tuđmanov sledbenik, pacov izdajnički i osoba kojoj treba otvoriti glavu šoljom amortizera od Jugo Floride;
-Ako neko ima primedbu na to kako zvuči neki bend¹- on je turbo folker, splavar, mafijaš, diler droge, osoba bez ukusa koji sluša Cecu i Brenu;
-Ako neko ima primedbu na organizaciju Guče- on je automatski za Egzit, autonomaški separatistički festival zbog kojeg se poštenim građanima zavrće vodovod radi postavljanja kampa za pijane i drogirane Engleze koji su došli da svojom modom zagađuju našu decu i čiji se muzički program sastoji iz dekadentne zapadnjačke muzičke tvorevine specijalno dovedene ovde da zaluđuje našu nevinu i nezaštićenu omladinu i da ih odvlači od naših tradicionalnih vrednosti;
-Ako neko kaže da nam neće biti dobra rabota da sad uđem u EU- on je automatski antikosmpolita palanačkog duha, koji ima tri zuba u glavi (i aerodrom na istoj), glasa za Šešelja i vaspitava ženu i decu remenom od kombajna za kuruze
¹osim vokalno- instrumentalnih sastava koji u svoje ime dodaju sufiks ''bend'', oni su priča za sebe
Turetov sindrom je, u pičku materinu, nasledni neuropsihotični poremeđaj, moga kurca, koji se uglavnom javlja kod, jebeno retardirane, dece, jebem im familiju nenormalnu, i najčešće se ispoljava kroz tikove, nabijem ih na kurac, kako fizičke, tako i psihičke, koji su najčešće praćeni i, jebem im kevu mrtvu po sred međunožnog ostatka, vokalnim tikovima. Ime je dobio po, jebenom slepčini, francuskom, jebem im mamu brkatu, neurologu Džordžu Albertu Edvardu Brutusu Žilu de la Turetu, nabijem ih na kurac sve, koliko god da ih ima.
Grčki junak koji je kao mlad igrao fudbal u Holandiji, a pod stare dane razvio maniju čistoće i umro pijući deterdžent i paranoično mrmljajući sebi u bradu "Bolji sam od Ahila, bolji sam od Ahila... I od Van Bastena sam bolji... Mister Proper je pička...".
Iliti bušenje rupe u glavi radi što boljeg čišćenja svega onoga što nas odvaja od šimpanze sa drveta.
Nekada davno vračevi po nekim vukojebinama su bušili rupe u glavi da bi oslobodili duh i podigli svoje razmišljanje na viši nivo. Ili su oni tako mislili, ali svejedno mislim da je delovalo jer su jelte oni verovali da deluje. Možda je samo bio dobar trip da ti povetarac ćarlija po ganglijama, otkud znam, važno da je priča do jaja.
Hteli su da izađu van okvira svakodnevnice i pronađu neki smisao ili makar nešto zanimljivo u sveopštoj dosadi koja vlada oduvek. Po meni, to su bile devijantne i poremećene njuške ali su se trudili jebiga, nije im bilo mrsko da odjebu malograđansko pleme i izađu izvan ustaljenih okvira. I zbog toga ih poštujem.
Danas se radi obrnuta stvar. Glava se buši stereotipima, obrascima ponašanja, jednobraznošću i za sadašnje društvo prihvatljivim aksiomima koji treba da nađu ono malo kreativnosti i različitosti koje su preživele iz mladosti i unište ga. Predefinisati sve, ne ostavljati mogućnost izbora ili menjanja već napisanih scenarija, uklopiti sve kao lego kockice, disciplina je sve. Sprečiti ispade izvan takozvane "normale", dovesti sve na isti nivo, ugušiti bilo kakvo talasanje i stvoriti totalnu hegemoniju, to je njihov zadatak. Da svi lepo budu isti, plava radnička košulja, sendvič sa parizerom, Dnevnik u osam pa Kursadžije na Pinku. Poslovi koji se ponavljaju u nedogled, fabrička traka koja stvara dronove na kojoj rade dronovi, prežvakani humor, glupi bosanac i peder slovenac, zabava za mase koja se na iste baca lopatom a ta ista masa željno zinula i čeka nekoga da joj stavi kurac u usta. Stvaranje kalupa od svega i indukovanje želje ljudima da se u taj kalup uklope.
Najlepši deo dolazi na kraju, poslastica. Kada se mozak ispere i napuni odgovarajućim materijalom onda se rupa zalije i pečatira tako da nikada ne može biti otvorena. O tuđem mišljenju se ne razmišlja, ono se uklapa u okvir koji je matriks već etiketirao kao glupost, sektu ili "ju mene :prekrst:".
Jedinka je ušrafljena, mašina melje smirenošću švajcarskog sata, nema odstupanja u otkucajima.
SLEDEĆI!
Književno delo koje je kod široke publike naišlo na veoma dobar prijem. Razlog zbog kojeg genijalni autori zastrane, povuku se u osamu, zamrze svet i čovečanstvo i na kraju totalno polude. Pojedini na sebe i dignu ruku..
- Nadahnut i talentovan pisac objavi delo nesvakidšnje vrednoti i kvaliteta. Procene su da će to delo ostaviti dubok trag u književnosti i jak odjek u kulturi, uticaće na svest čitalaca nširom sveta, pokrenuće lavinu pitanja i nikoga nće ostaviti ravnodušnim.
- Pokupi odlične kritike i od najprobirljivijih i najgorih kritičara, nema sumnje - bestseler u najavi. Reklamira se na bilbordima, u magazinima, po televiziji..Kao delo koje svako može da čita i razume. Štampaju se nove serije, svet samo o tome priča, izdavači pare zgrću lopatama..Pisac je srećan zbog uspeha, jer je shvaćen i jer će njegovo delo živeti još dugo nakon što njegova duša napusti svet.
- Godinu i po dana kasnije : izdavači su ga zajebali, ali to nije najgore što se moglo desiti. Knjiga je postala musthave stvar, omiljeno štivo dokonih baba sa četiri osnovne, koje su jedino razumele da je neko nekoga tu voleo;
sedamsto pedeset četiri nesrećne osobe su podlegl uticaju knjige i izvršile samoubistvo, a pravi poraz je jedna rečenica koja je poslužila kao stih u Rianinom megahitu You can take my grabulje.
- Ali vrhunac očaja i neverice je stigao kada su ziljave srednjoškolske pičke proglasile knjigu totalno ali totalno number one omiljenom, pisca proglasile za novog Koelja, a na fejsbuku otvorile 74 grupe swe mi koje je zhiwot izbichowao kao (junakinja knjige), (ime autora) tri srca, osam zvezdica mi tebe like like kisic kisic..
- Katastrofa. Knjiga je postala, od probrane literature, smrdljivo i bajato štivo koje je svako čitao, a većina nije razumela suštinu, i ostaviće utisak i pogrešna ubedjenja dok je sveta i veka..
- Jadni čovek, shvativši da je sve izgubilo lepotu i smisao, odlazi na most da sa njega načini poslednji korak u svom gorkom životu. Nije sam. To isto nameravaju da učine još dvoje mladih.
Prilazi, i gleda u dvoje sedamnaestogodišnjih klinaca kojima se oči ne vide od šiški, vezanih improvizovanom narukvicom od žileta za ruke, gde pred skok u hladnu reku, plačnim glasom čitaju pasus njegove knjige, koju je sa toliko duše stvorio..
Bes. Poslednjom snagom, i odlučnim glasom izgovara - Sklanjajte ruke od te knjige majke vam jebem, dok vas ja nisam podavio!
Sudeći po kućnoj vagi, još 5kg treba da se ugojim da bi se dezintegrisao.
Karta koja mjenja sve ostale, može se koristiti i u gradskom prevozu.
- Karte na pregled...
- Izvolite, džoker mjenja svaku kartu.
- Molim?
- Opalim te golim. Ionako izlazim ovde...
Zločinačko udruženje mrzitelja biljaka koje zamenom teza pokušava da progura svoj nastrani način života kao normalan. To su zveri koje nemilosrdno čupaju travu da zadovolje svoje pogane potrebe, i to bez anestezije... ej, bre! Umesto da je kose, što bi bilo bezbolnije za jadnu travu. I ajde što je čupaju, nego JEDU KORENjE!!! Gled'o sam dedu letos dok je klao tele, prvo ga je odvalio macolom po glavi, da ga ošamuti. Tele kasnije, maltene, ništa nije ni osetilo. Deda je duša od čoveka. A ne ko moj komšija. Jedno jutro je uleteo kombajnom u polje suncokreta sa zapada dok su glavonje pratile sunce. Mučki, s'leđa... E, takvi likovi ne treba da žive. U takvom svetu ne želim da odgajam svoju decu. Svi će jesti jagnjetinu, čim izrastu mlečni zubi.
Ej, vegeterijanci, znate li vi koliko embriona suncokreta neće dočekati da odraste zbog JEDNOG litra ulja, a? Ti embrioni umiru u presi na krajnje svirep način, samo da bi vi začinili salatu. A 50 litara svinjske masti dobiješ od jednog jedinog krmeta.
Gde je tu pravda za biljke? Način na koji se ubijaju je srednjevekovni. Metal, pa u živo meso. Bez najave. I to po danu, kada vrše fotosintezu i kada su najaktivnije. Ni jedna životinja nije to doživela od ljudi.
DA SE KOLjU BILjKE, AL' NOĆU, KADA NE VRŠE FOTOSINTEZU!!
Ubijaju se na najpodliji način. One ne mogu da se brane. Ne mogu ni da vrište dok ih kolju drvoseče. Osim toga, imaš drvo od par tona koje sjebe ciganče od 40 kila. GDE JE TU PRAVDA I VITEŠTVO! Ali za vegeterijance ta smrt je regularna, a razbijeno jaje je zločin, polizan med je krađa!? O embrionima biljaka i ceđenju života iz njih, ne mogu više ni da pričam.
Ali, pazite, njihov izgovor je: biljke nemaju nervni sistem... Pa, gospodo, da li to znači da je sve što nema nervni sistem osuđeno na surovu smrt samim rođenjem. Da li to znači da sve što nema nervni sistem može da bude živo pojedeno, bez griže savesti? To je opasna diskriminacija: "Ako ne oseća bol, seci ga, kuvaj, peci i jedi na živo - nema problema". Zamislite da vas neko kolje motornom testerom nekoliko minuta, posle vam skrnavi telo, maže ga nekakvim smolama, spava na njemu, i... fuuuj.
A tu je i cveće koje se masovno deli kao poklon i znak pažnje. Ljudi moji, poklanjaju leševe biljaka koje su samo htele da ostave potomstvo za sobom. Ajde da ih odma ubiju, nego im ni to nije dosta, pa ih održavaju u životu u nekakvim vazama, da se što duže muče. Da ne govorim o tome da masovno iskopavaju posmrtne ostatke njihovih predaka, prodaju ih po nenormalnim cenama i posle ih SPALjUJU. Ni mrtva biljka nije dobra biljka.
Al što je najmonstruoznije, uzimaju delove jedne biljke i kaleme je na drugu. Molim vas lepo, kad su mesojedi zašivali kokošiju glavu na telo svinje?! Gnusno!!
Za razliku od vas, naše životinje umiru dostojanstveno. I niko ih ne jede žive! Naše životinje pre konzumiranja prođu bezbroj posmrtnih rituala: dimljenje, salamurenje, konzerviranje, pečenje i sl. Dalje, mogu danima da vise u izlogu, da bi im se u mimohodu odala počast i da bi im se gladni građani Srbije divili. Zar to nije dirljivo?
Mislim da je vreme da stanemo na put ovom pokolju. Ako nećemo mi - ko će? Ako nećemo sad - kad ćemo?
P.S. I Hitler je bio vegetarijanac!
Mesto na koje ideš kad nemaš baš vremena da ideš u pičku materinu.
Bliže od "Tri Lepe", a dalje od Šašinaca i "Tri Piškotine Marmelade"!
Marina, 8-godišnja odlikašica:
- Juuu Vehbija, ne kaže se tako, kaže se Tri Piškotine Marmelade, neću više da ti donosim domaći (hoćeš, hoćeš...)
Moj deda:
baba urla na njega, ja čekam u kolima, izlazi smrknut
- Deda, gde ćemo?
- Ma, u Tri P...u Šašince, Vehbe, pile dedino
Marina, 19-godišnja ne-više-toliko-odlikašica:
- Jao, Vehbija...ma vadi ruk...pa id' u peršun, ljudi gledaju
Moja baba:
- Pajo, gde si vodio dete?
- U Šaš...more, u Tri Lepe smo bili, 'ta te boli kurac!
Marina, 47-godišnja supruga i majka:
- Vehbija...ovaj...jel' bi se češkao malo večeras, a...?
- Da ne moram da se saginjem, da, počešao bih ti sisu
- E, al' si ne...(O.o ?) ma, da se goniš ti u Tri Pičke Materine!!!
Poznati književni žanr veoma zastupljen u čitavom svetu, koji se neverovatno primio kod nas, pa je po ovdašnjoj začetnici žanra i dobio ime.
Sve je počelo objavljivanjem prve knjige Mirjane Bobić-Mojisilović "Muškarac za doručak" koja je kao munja pogodila izuzetno zatupljeni balkanski region, što je otvorilo vrata drugim jako talentovanim i maštovitim spisateljicama da prenesu svoja ubeđenja, misli i maštu svima nama.
Žanr je karakterističan po tome da ga uglavnom pišu žene u "najboljim godinama" sa dva do tri prezimena, često uspešne u nečemu što ostali ne mogu da razumeju i karakteriše ga da ima više onih koji pišu od onih koji čitaju, ali to ne smeta. Nije ni poenta čitati, već je poenta da onaj ko piše, pored ostalih titula starlete, glumice u pokušaju, pevačice zabavne muzike ili voditeljke, doda sebi i titulu pisca, koja im dozvoljava da nose one ogromne, nove ultra-popularne naočare za vid koje im pomalo izoštravaju inače tup pogled. Naravno ima i muških izleta u tom pravcu, ali oni i nisu toliko zapaženi, osim nekoliko ekranizacija dela Siniše Pavića, za koga se ionako tvrdi da ima višak ženskih hormona.
Tema mirjanabobićmojisilovanje knjiga je uglavnom luksuz i 'vatanje nekog izuzetno bogatog muškarca, kao i 'vatanje muškaraca uopšte, koje mora da se dešava na nekom vrlo egzotičnom mestu i mora da bude toliko romantično, da se čak i Hju Grant rasplače, a Hju je prošao sve što je romantično na planeti.
Naravno hepiend mora da bude na kraju, pored ljubavnog i finansijski jer nije ona džaba jurila njega kroz celu knjigu i očarala ga potpuno da bi sada živeli u garniseri u Batajnici. Dobro, tu je uvek izrazito zla suparnica čije se zlo, pored toga što pokušava glavnom liku knjige da utera pušku, pojačava u nekim delovima knjige izuzetno svirepim ponašanjem kao što je gađanje saksijom dece Romulanaca koja prose ili tako nekim histeričnim napadima, na decu, umiljate životinje i sve što je malo i slatko na planeti.
Pisaca ovog žanra je sve više i smatra se da će do 2050. pola ljudi na planeti pisati knjige, a druga polovina čitati.
- Dragi izašla mi je knjiga danas.
- Kakva knjiga bre, pa ti ne znaš ni prostu rečenicu da sastaviš sa smislom?
- Koji si seljak, to je stil takav. Nije to neka dosadna fantastika, drama ili tako nešto, to je mirjanabobićmojisilovanje. To je danas najvoluminiziraniji žanr na svetu.
- O Bože pomozi.
- Samo ti kukaj, a Jelena Baćić-Alimpić, Marijana Čolić-Kostić-Mateus i Mira-Adanja Polak su rekle posle čitanja prve strane da sam gotovo siguran dobitnik Noblicine nagrade za književnost.
- Dobro, super, prepričaćeš mi je posle. Sada sam zauzet gledanjem jedne tačke na zidu i crnim mislima.
Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".
Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.
-običan dan u projektantskoj kancelariji-
-Džej matori, dodaj taj džoks i daj da vidimo šta ćemo za ovu Proleterske Solidarnosti ehehehaeheh, mislim ta projektovanja i to
-šmrrrrrrrrrrc uhhh pa znaš kako ehe ahae heh, ja sam mislio da uzmemo svih ovih 18 zgrada i da ih stavimo SVE pod jedan broj HAHA, a onda kapiram da ovde stavimo PARKING i da tu prekinemo ulicu šmrkh hghh pa da je nastavimo u sledećem bloku haeh
-što parking baš tu?
-hehehehe pa zato što je VELIKI i GOTIVAN i parking je SMEŠNA REČ i ŠAKE SU MI OGROMNE!!!
-dadadada hahahaeheh!!!!
-heheh aeheh
