Pedak primerak egzistiranja raznobojnih varnica i iskrica u telu starice. Ninonka* je antipod klasičnim domaćim bakutanerima koje se groktavo smejulje kada na Kursadžijama ljigavi 'Pvat drekne PIMPEK - jer u njihovo vreme se to nije smelo tako reći. Ninonka je sušta suprotnost Sari Goldfarb iz Rekvijema za snove koja, uz spid, nalazi razlog za ustajanje u televizijskom kvizu za ljude što žvaću stiropor i tapšu kao Teletabisi kada neko osvoji ili ne osvoji nagradu. Ona sluša Peri Koma, pravi tufahije i ne kune omladinu. Nju ne oslovljavaju sa BABA; ona ne uči balava patuljasta stvorenja da vrište PIČKA. Njene oči su žive i tople, osmeh nenacrtan već pravi i još uvek ima sve svoje zube. Ne razmazuje jeftin ruž koji smrdi na imalin po mladim rumenim obrazima i ne balavi ih: iako ima i decu i unučad, ona ima i svoj život, svoje radosti i bubice. Ostariti da budeš Ninonka znači ne zaboraviti onu devojčicu u sebi, već je voditi sa sobom kroz život i ne dopustiti joj da se menja. Iako lepa, Ninonku ne nazivaju GILF. Samo zure u njene oči i nadaju se, potajno se nadaju, da će, kad i oni ostare, imati sreću da se bude pored jedne, samo njihove, Ninonke.
*Ime dobila po Ninon Hese, najvećoj ljubavi velikog Hermana Hesea. Iz jednog od brojnih svedočenja o njoj saznajemo sledeće: Naime, Migel Serano, Čileanski diplomata i ambasador (između ostalog u Beogradu neko vreme) u svom delu Zapisi o prijateljstvu sa Heseom i Jungom navodi da je, silazeći puteljkom do njihove kuće, prisustvovao sasvim slučajno jednom veoma intimnom prizoru- 70ogodišnja starica, Ninon, je uputila svom suprugu nežan osmeh i koketski zadenula kosu iza uha. Ta iskrica među njima i ta bliskost, ljubav, je njega ostavila posramljenim i punim poštovanja, a njegove reči su autorku definicije inspirisale na istu.
Preći od maksimalno nategnutih živaca do potpunog bola u kurcu, a za to treba malo, negde oko epsilon, delta. Baterflaj efekt ljudske psihologije. Trenutak kada zakon pozitivne korelacije između pritiska na psihu i nerviranja prestaje da važi, i funkcija se strmoglavo skurcopizdi u minus beskonačno. Granična vrednost između razumskog kapaciteta tolerancije i instiktivnog poštovanja prema sebi.
Izvini da te pitam, znam da te tema osetljiva... Šta se to dogodilo između tebe i Vanje? Postao si čovek utvara, mračan, ljudi se sklanjaju od tebe kad te vide. Udaljio si se od svih, i mene, zatvorio u svoj turobni svet. Ja nisam znao da li da ti priđem i da ti pomognem nekako, ili da ti te pustim da to sam preboliš kao ranjen vuk. Ipak, držao sam se po strani, ali uvek sam imao oko na tebi. Bili ste tri godine u vezi, iako mi nikad nisi pričao, znam dobro da si planirao svadbu, prodao si onaj motor da isfinansiraš venčanje, a voleo si ga više nego i oca i majku i tri kolena familije. I puče veza... I ti i ja znamo da kruže neke priče da se udaje za nekog Stanka iz Vijene. Znam da ne bi trebalo da pitam, ali... Jesi dobro?
Nego, ajmo još po jednu ljutu, prazne su nam čaše. Može? Ej, stiko kad ispeče žestinu, reže. Reže. Hm... Šta da ti kažem.... super sam. Sve sam čuo, i ne želim ništa loše o njoj reći, ipak sam tu ženu voleo. Ali, vidiš, ni ova čašica žestine nije lepa, nije. Ali opet je ljudi piju, i ne mogu bez nje. Tako je to, kume, i sa ženama. Ima nešto lepo u tom bolu. Da objasnim to, ne mogu, daleko je to od razuma. (period tišine... oboren pogled, pa stisnutim zubima):... Možda joj dođem na venčanje... Ruzmarin na košulji, dve kašikare u rukama. Izvučeni osigurači. Naručena pesma od Šabana "Na njenom venčanju". Kad dođe refren samo raširim ruke i zapevam: "U gomili bučnoj stajala je nema pokrivena velom tad već tuđa ženaaaaaaa... " Jedna suza u oku. Poslednji pogled na najlepšu mladu. Jedan život.
Dogma zapadnog kapitalističkog društva gde je čovek prvo mušterija pa tek onda čovek. Izjednačiti slobodu sa srećom, izjednačiti izbor sa mogućnostima, ponuditi mogućnosti, a kad se već nudi to mora, bato, nešto i da košta, pa ne može baš toliki altruizam za džabe... Ali šta je nešto novca za sreću, zar ne, nisi neki sitničar, ili ne dao bog, smarač? Šta će mušterija, slegne mula ramenima, ionako već rinta da bi živeo, živi da bi radio. Pored 16 sati radnog vremena, kredita i lizinga, ko će razmišljati da li je starije kokoš ili jaje, ionako ih dele dve police u Merkatoru. A tu ima ne jedna kokoš, nego 36 vrsta, sa kostima, bez kostiju, veća, manje organska, neorganska, genetski modifikovana, sa obronaka Alpa, volja ti bataci, sa karijem.... A tek jaja, od S, M, L, XL, pa do P veličine, A ekstra, A, B klase, ekološki, štalski, kaveski uzgoj... Provuci platnu karticu, imaš ne jednu, nego sedam komada od četiri banke, i ne razmišljaš mnogo. Natakni sluške smartfona, pusti neku muziku i uživaj. Nešto ludo, opušteno i samo napred, jesi plejer, klaber ili si smarač. Dabome.
Ustavi malo, netemane jedan!
Isto se zoveš kao pokojni deda. Seti se njegove priče... Dedu su oženili njegovi roditelji. Nije bio nešto lep, stidan je bio i pomalo klempav, kao i ti. Pričao ti je krišom da baba ne čuje da ni ona njemu nije bila nešto lepa, ali njegovi i njeni se našli, oboje iz siromašnih porodica, takva odluka pala. Za prvu bračnu noć posudio gaće nemecke proizvodnje od starijeg brata. Na početku su se on i baba gledali popreko, vremenom naučili da se tolerišu. Tolerancija je prerasla u poštovanje, poštovanje u ljubav. Četrdeset pet godina braka, dve kuće izgradili, ogromno imanje stekli, dvoje dece, pet unuka. A ti, ime dedino, u trideset i nekoj, nezaposlen, ti danas u dva ujutru spuštenih gaća stojiš kraj laptopa na jedanaestom tabu youjizza listaš da nađeš dovoljnu dobru žensku da ga izbaciš, jer jebiga šteta je baciti na neku lošu. Ali, da bi naći neku novu, nešto do sada neviđeno, ekstravagantno. Možda neka ektra riba ima na trećem tabu, šteta bi bilo stvarno... Jebote, pa listaš već par sati, štaš, nevoljno nađeš u bukmarku nešto provereno, mrziš sebe zbog jebenog kompromisa, ali pogledaš, pa da na miru možeš da legneš. Sam, u osam kvadrata iznajmljene sobe. Sutra je novi dan, iznajmljeno skupo popeglano odelo na jeftinom kineskom plastičnom ofingeru. Novi dan, četvrti razgovor za posao ovaj mesec. Pardon - invervju. Zadnji put si na intervjuu pao kad si nekom menadžeru na pitanje "Koje su Vaše mane?" rekao "Pa, iskreno, podosta ih imam", a i opet si zaboravio da se smeškaš, blago i poslovno odmereno, kako to tutoriali na netu savetuju. Treba sada leći, biti odmoran i nasmejan na novi razgovor za posao. Kutijica tableta za spavanje kraj kreveta... Doktor je lepo pitao, pružio izbor: Gospodine Kovačeviću, imate ove četiri vrste, koje želite, izbor je Vaš? Smrtna tišina mračne sobe budi usnule demone, nastanjene ispod tepiha šarenih laža. Tu, bato, Bajer tablete od 400 mg ne pomažu mnogo... Bol neki u duši, šta li je, jebem ga.
Kapitalistički marketing se zasniva na maksimizaciji profita pod paradigmom pružanja iluzije slobode. Iluzija slobode povećava očekivanja jer se nudi mnoštvo virtuelnih mogućnosti. Od toliko izbora, majku mu, jedan mora biti savršen. E, vidiš, kada prva kiša sapere tu šarenu fasadu, tu realnost opiči čoveka po čelu. Dilemom koliko je izgubljeno načinjenim, konkretnim izborom razočarenje se oduzme od sreće ponuđene čitavim spektrom mogućnosti, sve u svemu, matematika prvog razreda. Želja za novim mogućnostima povuče ponovo, i jovo nanovo, čovek kao miš vrzino kolo okreće.
Ključ sreće – ne očekuj mnogo i drži se stvari koje su se generacijama održale, jednostavnih principa koje je vreme proverilo. Samo se seti dede, imenjaka, i posuđenih nemeckih gaća.
Lepa mogućnost izbora, a opet mnogo gori paradoks. Jebala vas sloboda koja se meri sa 36 vrsta kokošijeg mesa u Merkatoru! Hoću obične gaće, dvoje farmerke, krevet da mogu zaspati u toplom, kajganu od običnih jaja. Ne treba mi mnogo, ali dovoljno da mogu sa nekim podeliti i konačno moći odahnuti, nasmejati se. Živeti, a ne biti kokoška u kavezu, ma kako šaren i lep bio.
Dobar dan, gospodine, izvolite, kako Vam možemo pomoći?
E, zdravo. Hteo bih da kupim neke farmerke?
Kakve bi gospodin želeo?
Hm, farmerke, imaš li neke plave ili neke crne, tamno sive? I, nema potrebe da mi persiraš, nisam neki gospodin, a tu smo i istih godina..
Oprostite, to je polisa naše kompanije, maksimalno ljubazni prema klijentima, Vi ste nama na prvom mestu xexe Gospodine, da li želite više tajt, prisajz ili fleksi u kukovima? Srednje, pliće ili duboke? Fleksibilne, sa ekstra strečem? Uski kroj ili kežual, sa dugmićima ili rajfešlusem, isprane, ili sa punom, zasićenom bojom?
U... Znaš šta, hvala ti, odoh ja ipak na pijacu, tamo sam kupivao kad sam bio studentarija. Radila je tamo jedna baba Selma, valjda nije umrla. Ona čim me vidi, nasmeje se, ošacuje odoka, odmah izvadi dvoje-troje. Ja probam, dve hiljade, hvala doviđenja. I molim te... taj osmeh... plaši me.
Tip koji ti nerealno ide na kurac. Momče koje je uvek tu kad ne treba, prati je od kuće do škole ( i od škole do kuće, razume se ), tip koji joj je bio drugarčić dok ona još za tvoje postojanje kao embriona nije ni znala. Ali dobro, ti si joj decxko, nisi otac- ne mož' joj zabraniti da ima drugove iz jaslica, vrtića, predškolskog, osnovne, srednje, druga svožnje, druga iz avtobusa, poznanika s' mora, poznanika zBir Festa, druga njene drugarice, druga druga njene drugarice itd.
Pun kurac drugova, priznaćeš. I svima se diže na nju. I svi bi je fircali. Ti to znaš. Ona to ne zna. Zna, ali neće da prizna. Ne tebi, svakako. Prija njoj nonšalantni šaljivdžija, tipčić koji je podseća kako je na polaganju iz vožnje u trećoj krenula i kako ju je pandur pustio jer je kasnije bila bolja na poligonu. Nisi se pitao kako je uopšte položila sa tako kardinalnom greškom?! Nemoj da pizdiš, ne budi lud, nije blajvila!- ćaća izkeširo pešes soma milicijoneru. No to je druga priča.
Elem, njeni drugovi su tvoji najveći neprijatelji u univerzumu. Što pre to skontaš, biće ti lakše da prevaspitaš pomahnitalu čeljadinicu. Stavi joj do znanja da si joj upravo ti najbolji drug a kada ti zakenja kako ona tebe ne gleda kao druga- fljasni joj šamarčinu. Onako muški, znojavom rukom upravo izvađenom iz gaća. Stara narodna izreka kaže: Drug drug, pa drugo stanje- a tvoja neka bude: Nema ona drugova, ja sam joj jedini najbolji drug drug, pa drugo stanje. Jeste ekstremno glupo ali neka ti to bude zvezda vodilja. E da, koristi kurton.
Dunja: Večeras idem sa Miškom na koncert. Dunjin dečko: Samo vas dvoje? Dunja: Ne ne, idu Sara i Maja sa nama.. Dunjin dečko: A što ja ne idem? Aukurac više, sramotiš me se? To što sam pustio kosu, bradu i stomak je zbog toga što polažem jebenu Makroekonomiju! On ti je najbolji drug a?! Dunja: Jeste, on je medju boljima.. i pitala sam te da idemo na koncert zajedno, nisi hteo, spremaš to sra.. Dunjin dečko: Dunja! Stani! Imam nešto da ti kažem, možda je glupo ali nema veze.. hoću ja da ti budem najbolji drug. Dunja: O gospode.. pa ja tebe gledam drugač.. : Š A M A R Č I N A : Dunjin dečko: E tako. Slobodno se skini, nećeš ići večeras. Paprike su ti u kujni na stolu, spremaj ajvar. Zima dolazi.
Povratak u realnost, čitaj užas. Dan bez snage i inspiracije. Dan bez volje. Kad bi ponedjeljak bio šala, vjerujem izlazio bi iz usta Ivana Ivanovića. Kad bi bio kolač, bio bi onaj na slavi pregaženi ispod stola. Kad bi obukao dres, pisalo bi mu Šćepović na leđima. Kad bi bio akord, bio bi odsviran rukama Dejana Cukića. Još bi bio ispraćen neartikulisanim vibracijama glasnih žila istog. Ponedjeljak je poraženi Đoković. Ponedjeljak kao kurva radio bi oko mosta na Adi. Ponedjeljak je lanac na bajku koji spada svakih dvije minute.
Etalon za postojanost, čvrstinu i neodstupanje. Čak i klisurine pokazuju veću živahnost pokreta kad ošine vetar od ovog muzičkog maga, koji je savršeno svestan da je sam po sebi dovoljan da bude u centru pažnje, te mu nije potrebno čak ni više osnovnih pokreta sem maestralnog prebiranja po džitri i pomeranja ustiju radi ispevavanja Lejle i ostalih mu svetskih hitova. U međunarodnom sistemu mera, 1 Klepton odgovara zbiru 3.74 klisurina.
''Šta stojiš pod tom mrežom k'o Klepton, nisi u Rojal Albert holu nego na školskom igralištu u Ralji, ajde mrdni malo!''
- "Gordana" (previše lično, nije sa vama čuvala ovce); - "Tetka Gordana" (nije vam tetka); - "Gospođo Gordana" (nije vam ni tako daleko); - "Mama Gordana" (nije vam mama, a i čudno zvuči); - "svekrvo" (da, kako da ne); - "Vi"; "mislim da ce Nenad doci u subotu kod Vas".
Najnebitniji mesec u skupu od dvanaest. Takođe u njemu se završava Škorpija, a počinje Strelac. Da nije Čede Čvorka, ne bi ni znali šta je Škorpija, još dupla. Najnebitniji znak. Svi su neki lavovi, tigrovi, ovnovi, strelci. Retko ko je škorpija. Nekada je bilo tu nešto sa 29. dotičnim mesecom, ali se i to izjalovilo. Hteli su da ga učine bitnim, ali je težio nebitnosti, što mu je i osnovna osobina. Novembar je nešto kao i četvrtak. Dan pred petak. Mesec pre decembra, kada je inače ljudi svuda unaokolo zbog sijaset slava, novih godina i ostalih verskih i političkih tvorevina. Sranje od meseca.
- Brate oćemo kod Kize na rođendan, šestog novembra? - Ae da ima nešto u novembru sem Aranđelovdana? - Pa ima, znaš novembar je nekada bio deveti mes... - Oladi. Novembar je govno, ko četvrtak. Tu je da upotpuni prazninu pred decembar. Ko predsoblje jebote. Tu ostaviš papuče.
Uvod: Plačem, plačeš, sama sam u hodniku, glumim Toni Brexton (ona je bila riba dok je to radila), masnica mi na oku, gledam kroz zamagljen prozor, plačem i dalje sa masnicom na drugom oku, podižem haljinu - masnica mi i na nozi, na sisi mi tetovaža sa tvojim imenom (imam dobre sise), ti si Vuk Kostić, želim te, svarovski luster, ikona plače, rotvajler trči, valjam se po podu.
Zaplet: U pozorištu - ti sa njom, ljuta sam što su za spot izabrali statistkinju lepšu od mene, razbijam masku o zid, staje muzika, trenutak napetosti, slow motion maska se raspada, ja padam sa balkona, čuju se otkucaji srca.
Kulminacija: Nisam pala, premam omču od platine, dolaziš da me tražiš, bežim od tebe kroz šljivike i livade. Teleportovala sam se, opet sam u kući, držim omču, milujem masnicu na nozi i na sisi tetovažu sa imenom tvojim, pevam nešto nepovezano, riba sam. Šalju te u zatvor jer si Vuk Kostić.
Rasplet: Zajebala sam i Sindi Šeldona sad, opet stade muzika, otkucaji srca, sprema se sahrana - a meni srce kuca, došao si na moju sahranu, moram ja da umirem u spotu jer jebiga ti si Vuk Kostić. Držiš je za ruku a ja u sanduku. Opet teleport, ja te držim za ruku ona je u sanduku, nemam masnicu, ona ima tetovažu na sisi. Kraj spota. Otvara oči.
Krajnja faza kulosti! Osoba koja ostvari taj cilj u životu postaje alfa mužjak u društvu, omiljen, vođa, ono što je Atila za Mađare, Lenjin za komunjare. Dobijenim egom posle snošaja sa crnkinjom, lakše nalazi ribe, svaka druga u kraju širi noge čim ga vidi. Naravno, ako je plati, ne računa se!
A: Jesi čuo što je Ćomi pojebo crnkinju sad u subotu? B: Šta? Jel me zajebavaš? Uberkul matori, svaka mu čast, lik je idol! Gde je našao? A: U Batajnici. B: Gde bre? Ček, kako se zove ta? A: Andželina. B: A jebi se bre, ciganke se ne računaju!
