Nalickani fensi homoseksualni retardirani mlađi brat govnar kafane.
Zna se šta je kafana: malo mezetluka, rakija, vinjak ili pivo, eventualno špricer, ima i sa roštilja ponegde i a u kurac više. Cene sindikalne, sve blago štrokavo, dvojka ili eventualno sedam osmina sa zvučnika, frigijska lestvica. Popiješ pa se usereš, a ne primeti ti se jer si usran i došo u kafanu, nije bitno šta si obuko. Od riba debela konobarica Sinđa u pedesetim; sve je videla i sve zna. Uglavnom, sve kako Bog miluje i zapoveda.
Ali kurac.
Vaskoliki pederluk što čupa obrve, ima tviter i oblači se kežual ko pazarski šofer za sunet pre nekog vremena je počeo da se loži na ćirilicu: kao, to je ono naše, time mi jebemo, time smo mi tako urbani a opet tako svoji, SERBIA BRE! I onda je rešilo da potkreše urođeni praziluk iz guzice, ne da ga čupa ko do sada, nego nako da ga fazonira mašinicom na dvojku, da to izgleda svecki a naše. I onda je stvorilo klabane.
Klabana je dakle geačka fuzija KLABINGA i kafane. Nedovoljno hardkor za kafanu, nedovoljno urbana za KLABING. Metiljava kao i gosti koji dolaze u nju, što citiraju samoniklog kantautora, sina Titovog ambasadora Jovana Balaševića i slušaju Frajle ili ova govna. Ime joj je obavezno šaljivi citat iz neke pesme ili vragolasta igra reči ("Ona moja", "Moja bivša"). Piće skupo ko otrov, ako naručiš rakiju pitaće te oćeš li od borovnice. Muzika takođe metiljava, jer zvuci Nina ili Šemse gostima izazivaju osip. Razbiješ li čašu, odma stiže obezbeđenje da ti fizičkom snagom pokaže da je čaša kupljena kod Vicka. Sve sređeno i čisto. Pičke sređene i čiste. Muškarci koji bi se nežno voleli sa drugim muškarcima sređeni i čisti. Stolnjaci takođe sređeni i čisti. NE SME BRE TO DA BUDE SREĐENO I ČISTO MAJKU VAM JEBEM U PIČKU!
- Gde izlaziš, preskupa pičko koju muvam? - Ahahahahahahahaha, idem u kafanu "Čamcem plovim sam po Tisi"! - UMRI, POJELA TI MAJKA GOVNO OD MUFLONA MESTO ŽITA DABOGDA, FUKSEŽDIJO!
Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje... A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a? Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte. Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...
- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas. - Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.
Klasično lečenje kompleksa i frustracija crtanjem po koži. Pokušaj izdvajanja iz mase usled nedostatka kvaliteta druge vrste. I znanja. Rezervisano za malo priproste mićovane, iz raznoraznih zabiti koji u velikom gradu na studijama moraju da se pokažu, ako ni po čemu onda po lošem normalno. Po ugledu na pretke koji su se užarenim iglama i otrovnim mastilom boli u slučaju da ih metak pogodi pa kad ih dopreme kući da ih staramajka može prepoznati mrtve u kanatama. Ali samo po ugledu pošto to vojske, rata i metka videlo nije. I da treba da ga vidi verovatno bi bili uskraćeni za tu čast zbog mentalne nestabilnosti a sve zarad cirkusa na koži. Ova pojava inače preti da ozbiljno poljulja sistem vrednosti. Uopšte nije naivna stvar. Studirajući malo dublje, i detaljnije novopečene tarzane možemo svrstati u par grupa:
Kineska slova - Idiotizam level expert kad je tetoviranje u pitanju. Dati tatu majstoru i nož i pogaču u ruke, čoveku koga prvi put vidiš da te unakazi za ceo život crticama koje nikad nećeš saznati šta znače. Legenda kaže da mnoge devojke koje su htele imena dece i voljenih jebača na Kineskom nose natpis ja volim kurac. I treba.
Tribali - Pubertetlije većinom koji su se vodili onom starom ''Videla žaba da se konji kuju, digla noge i crkla''. Jednom rečju propast u nedostatku inspiracije.
Leptiri i Delfini na krstima - Pečat kurvi koji datira iz vremena pornića na VHS-u. Tetovirano u mestima gde nije imao Plavi Most radi lakšeg poslovanja. Reklama je pola posla.
Ratnici i vitezovi - One najgore paljevine koje život žive da ih prime na konkurs u žandarmeriju. Do tada žive život žabe zimi. Preciznije žabe koja zimuje, šara se po koži i čeka leto da ode na Kosovo da pogine. Velika većina ima dva metra u leđima, nema vrat i obim ruke ima kao deblja neka manekenka struk. Debili ne znaju da su pola junaka kojih imaju nacrtano pobili više Srba nego što danas postoji. Oni koji nisu uspeli da ubijaju, to su bar želeli.
Ikone i Sveci - Za ovu sortu ljudi ne treba trošiti reči, jednostavno.
Najveća glumčina kakvu zemlja još ne pamti sa ovih postora. Takav talenat se ne rađa dvaput. Ako je Zoran Radmilović i Danilo Bata Stojković temelj, Laušević je krov moderne jugoslovenske kinematografije. A bez krova kuća ne može. Glumac koji je svoju najpoznatiju ulogu odigrao u jednom podgoričkom kafiću. Bio je vrlo ubedljiv. Ubitačan. I po tome je poznatiji narodu nego po svim svojim ostalim ulogama.
Gnjida. Eto šta je. Glumio je Obilića a na kraju ispao Branković. Ajde da je to sve stoički prihvatio, ubiješ dvoje ljudi na čistaka, slučajno kako je sam tvrdio, i posle odeš u zatvor i odradiš te godine, pokaješ se i više ne sereš ništa po medijima o sebi od sramote i stida. Ali ne, mora ceo svet da zna kroz šta je i on prošao. Ne bi to bio Žarko da nije tako, ta glumačka stena, ''Oficir s ružom'', da ne mora kasnije da se hvali po medijima kako je njemu teško, te silne 4 godine provedene po tim prokletim ćuzama.
Pizda. Naime, tog 31. jula, Žarko nije ni znao da je poneo pištolj sa sobom. Neki dušmani su počeli da ga zajebavaju i on se iznervirao, njegov senzibilitet to nije podneo, izvadio taj CZ-99 i rastavio dvojicu sa dušom a trećeg teško ranio. I to sve sa 13 hitaca. Slučajno je l? On to nije prihvatio. Kao neka pičkica i zadnji Cigan, pravdao se kako se samo malo zaneo i kako nije imao sočiva, te nije gledao gde puca. Njegove žrtve su na mestu bile mrtve, koji će ti kurac sočiva Žare kad ti nemaš problema sa dioptrijom.
Sisa. Kada se pokaješ, dovoljno je da samo iskreno uradiš to i samo ti znaš za to, nije fora da svima pričaš i hvališ se time, da ističeš stalno svoju nenaklonjenu sudbinu. Pobegao je u Nju Jork i odatle nastavio da sere. Žarko je oborio nekoliko rekorada po broju prodatih knjiga u Novostima. Mnogo njih je čulo njegovu priču i poverovali su mu. To sranje namerno ne treba objavljivati, nije pošteno ni odležao, a uveliko populiše i plače nad sobom. E pa nije to, nego je željan pažnje. Hoćeš opet da glumiš a? E pa nećeš pička ti materina.
Ali najviše mi se kenja od ovih njegovih kolega glumaca kada se sete Žarka. ''Najveći čovek, najbolji drug, prosto, to je moralo da se desi, ali on je izašao jači nego što je bio. Ima moju punu podršku, Žarko volimo te, vrati se da glumimo opet kao nekad''... Nije mi dobro kada čujem ta sranja po vestima i novinama. On je jedno obično sranje koje je sebi dalo mnogo za pravo, i sada mu je žao. Hoće ponovo da bude glavni šmeker. Ne ide to više.
Ubica. Isti kao i svi drugi. Samo što je javna ličnost. I samo što je napisao tu nakaradnu knjigu. I odma u startu, njegov položaj je povlašćen. Jebeni Tadić ga je pomilovao. Zašto? Da nije možda zato što je u tuči pesnicama i flašama, on fino izvadio pištolj i započeo krvavi pir i odigrao Rigoleto usput? '' Slučajno, nisam hteo. Ubili bi oni nas.'' More murš!
Dragi Branko, Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste. Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči. Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije. A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio? Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem. Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim. I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti. Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?
Dostojanstven, samopouzdan, ponosan, neuništiv umetnik i najveći filozof svoga vremena. Čovek koji nije stao ni na čiju stranu, koji je bio za Balkan, za dobru muziku i lepe žene. Čovek koga je režim naterao da ostavi ono što najviše voli, ali nisu uspeli da unište njegov rad i da izbrišu njegov fantastićan glas koji će zauvek ostati dobro poznat na njegovom Balkanu.
Pikasov odgovor na pitanje šta ovi segmenti predstavljaju na njegovoj najpoznatijoj slici - "Gernika".
Odgovor je uslijedio nakon mnogo godina prepunih stručnih analiza, nagađanja, pretpostavki o stanju svijesti umjetnika u trenutku stvaranja slike i nebrojenih palamuđenja istoričara umjetnosti o skrivenim značenjima i dubokom smislu koji su samo oni u stanju da primjete. Ovom rečenicom Pikaso je izvrgao ruglu sve one tumače koji vide nešto čega nema.
Pikaso je bio živ, pa je mogao da odgovori, ali šta je sa pokojnim umjetnicima koji se u grobu prevrću od analiza kojekakvih stručnjaka koji izmišljaju simboliku i tamo gdje je nema, a sve u cilju samopromocije? Zašto bik ne bi mogao biti - bik?
- Predivno, kolega, PRE DIV NO! Vrhunska instalacija! Prebacićemo je u muzej odmah! Tamo, u onom velikom prostoru izgledaće još grandioznije. Dakle - bonsai drvo koje pretstavlja mogućnost prenosa nečeg ukorijenjenog, zatim, fijaker kao odraz starih vremena, na kome se nalazi monitor kao simbol naglog tehnološkog skoka i na monitoru - vibrator koji je u službi penetracije u mozak informacijama koje nam današnje društvo nameće kako bi... - Izvinite, taj vibrator nije dio projekta. To mi je od ćere. Znate, veoma je nestašna. Sine, ljubi te tajo, 'ajde skloni ovaj vještački kurac sa instalacije, kvari mi koncepciju!
Jedan od najoriginalnijih frontmena , alfa i omega beogradske grupe Partibrejkers.
Cenjen od strane inteligentnih, osporavan od strane glupih ljudi.
Po mom misljenju jednostavno - CAR
Citati:
"Muzika, stani...debela iskuliraj" (obraca se debeloj ribi koja se bacaka u publici"
kad su se dogovarali za turneju po Hrvatskoj iliti slično gde je Cane pitao: “A gde ćemo da spavamo, u Jasenovcu?”
Kad se neka debela cura u nišu popela na binu cane je posmatra, ona zastane i ovaj odvali "sidji sa bine debela, što stojiš, čekaš dizalicu"-INFO - Serif Gile
Na koncertu u Sloveniji: “Šta je bre, Hrvati?”
Na koncertu u nekom selu: "Gde ste ratari, jel ste poneli motike?"
U nekom manastiru pred polazak, igumanu: “Oče, blagoslovite pa da palimo!”
Brejkersi svirali u nekoj vukojebini, i seljaci krenuli da ih gađaju kupusom, krastavcima, i raznoranim povrćem pa im je rekao : "Šta je seljani? Rodilo? Aaa?"
Gorenje veš mašina iz sedamdesetosme, ona što dok centrifugira ječi kao damjanov Zelenko, odvaljuje pločice, hoće u kadu da uskoči. Keva sedi na njoj, drži se kao španac za razjarenog bika da ne padne, psuje matorom sve po spisku što nije kupio novu kad je bilo preko sindikata. Komšija tuče po plafonu drškom od džogera, zove na fiksni, preti milicijom i nasiljem. Mali brat plače, misli zemljotres, vanzemaljci, Amerikanci, koji nas djavo sad napada. Odlaziš pridržati kevu da joj se ne sloši kad sidje sa monstruma, da ne padne, udari glavu. Mašina je završila, osećaj smrtne tišine u stanu, kao kad se dva dugačka voza mimoilaze u tunelu. Sve se trese i onda odjednom mir, kao da će tišina večno trajati.
Kakva tišina, kakve pičke materine, stiže novi voz i novi tunel. Stiže nova tura, beli veš. Samo da ne probije kod komšije!
Neopjevana tangirajuća pojava koordinatnog sistema konfuzije. Težak slučaj nabijeđno-iskompleksiranog pojedinca koji ti na prvi pogled daruje aritmiju. Suptilan kao kramp, inteligentan kao buzdovan. Pojavljuje se neočekivano sa grupom pavijana njegovih karakternih osobina udarajući tamo gdje najviše boli - kramponom u kost, riječima u emociju.
Pička u muškoj odjeći. Spreman, bez razmišljanja, da uđe u konflikt sa bilo kim, ali samo ako su mu leđa dobro čuvana. Bez leđa tj. bez podrške grupe to je sasvim druga osoba. Umiljata djevojčica kojoj roditelji nisu pružili dovoljno ljubavi dok je bila mala. U strahu od posljedica svog dejstvovanja, u odsustvu svojih ''jakih leđa'', to je strana koja nudi kompromis.
Ovakve nazovi balavce od malih nogu je potrebno ćuškati - kako fizički, tako i verbalno. U protivnom će se razviti u superlativni oblik buzdovana kojeg je nemoguće kontrolisati.
- Čujem da ti je onaj mali pavijan iz Lamela dovodio vršnjake pred haustor. - Istinu čuješ. Zamisli ti degenerika! Vraćam se sinoć sa Majom kući a pred haustorom 20 indijanaca u ratnim bojama i on kao poglavica. - Nemoj me zezat. Šta su htjeli? - Čekali neku budalu što im je prešarala grafit. Zamisli ti bolida. - Pa šta bi? - Ništa. Ja kulturno krenuo da uđem u haustor kad se onaj mali pavijan poče nešto mrštiti. Kao šta ja radim ovdje, ko im je prešarao taj neki grafit i ti zmajevi. Ja ništa, opušteno iskuliram, gledam svoja posla, otključavam vrata kad ovaj pavijan uhvati Maju za ruku. - Au brate, već vidim grešku u koracima. - Ma ćuti, meni roletna preko očiju. Okrenem se i prema njima. Sekunda je falila da napravim hajku. Sreća, pojavi se murija a ovi džadu pod noge. - Hoćeš da konsolidujemo redove? - Nema potrebe. Jutros, ne bude mi mrsko, upalim auto i u Lamele. Nađem ovog malog genijalca u Trefu. Čim me je vidio počeo nešto da vrda. Pa izvini prijatelju, mislili smo da si neko drugi... te šeme. Kad sam mu duno šamarčinu Er Maks mu spade s nogu. Samo što nije počeo plakati. Vidim balo, bi mi ga žao. Okrenem se i na posao. Sreća njegova što mi uslovna visi za vratom inače bih ga polomio u param parčad. - Jašta, lako je biti Izrael kad ti Ameri leđa čuvaju. - Taj rad, mudonja u grupi. Aj pivo, da se malo smirim.
Najbitniji deo nečega. Uglavnom je to ono što se gubi simultanim ćaskanjem kada vas je troje, pa na kraju niko ne završi svoju priču do kraja. Ispričaju se samo uvodi i poneki zaključak.
Mića - E da, bio je tu i mutavi Slavko Kreket, uzeo onu štanglu i... Pera - Sereš da je bio Slavko! Ahahahah, nisam tog čoveka video... Pa ima brda koliko ga nisam video! Raja - Au što stalno koristite ta "brda", ide mi na kurac to! Evo priča Jovana... Pera - Jovana? Došla je? Mića - Ma nije, ovaj je još zaljubljen u nju, pičke nevideo od nje, samo o njoj. Pera - Da Rajko, da nađeš ti neku, ako treba disfinansiramo će finansiramo! Raja - Ko što ste finansirali ono letovanje, pa se zapili kod Peđe, na vikendici. Mića - Pa jebi ga, bilo prase, i ... Šta da se radi... Nego ima jedan prodaje vikendicu, ima vinograd... Raja - Kad smo kod vinograda....
Dva sata kasnije:
Pera - I sad jebeš mi sve, pesak svuda okolo, izgradili se za 20 godina od ničega i sad su kao turistička destinacija. Raja - Pa nestaće im nafte kad-tad, evo recimo mogli bi dizgrade turizam sa onim ostrvima i pičkama materinama. Mića - Pošto gorivo danas? Upada lik u razgovor što je pratio tikete sve vreme i kaže: - Aman ljudi oćel taj Slavko Kreket, taj mutavi nekog disprangija sa tom štanglom ili ne? Koliko ste bestelesni, strašno!
Kratak siže: u početku Gabrijela živi u štali, nema jednu nogu, gluva je, slepa, nepismena i siromašna. Nema za hranu pa mora da jede šljunak. Posle 100 epizoda Gabrijela i vidi i čuje. U 120-toj epizodi izraste joj noga. U 150-toj epizodi postaje direktor banke. U 250-toj epizodi dobija napad slepog creva, svi muskarci u seriji plaču. U 300-toj epizodi saznaje da ima oca, brata, majku, očuha, jetvru i svekrvu, i da su svi oni veoma bogati te je samim tim i ona bogata naslednica. Svi muskarci u seriji plaču. U 312-toj epizodi saznaje da joj je otac sam sebi brat blizanac a da joj je majka umrla čim se rodila. Svi plaču, naročito se u tome ističu muški likovi. Dve epizode kasnije banka koju vodi bankrotira, svi je mrze, ona plače, svi u seriji plaču. Plače i režiser i scenarista i koscenarista. Ta epopeja traje cirka 20 epizoda. U 340 epizodi vraća se do štale u kojoj se rodila i tamo joj gatara kaže da ce imati sreće u životu. Plače Gabrijela, plače gatara, plaču svi muskarci u seriji, plače moja baba koja prati tu seriju, plačem i ja jer je Gabrijelu konačno krenulo. Na kraju, posle 500 epizoda proročanstvo se ispuni, moja baba počinje da prati drugu špansku seriju u kojoj, na početku, Lusinda živi u štali, nema jednu nogu, gluva je i slepa...
