4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
ludisHa
Rečenica koju nam govore svi profesori mate, fizike, hemije, engleskog... Pošto su predavali neka španska sela sada nas pitaju šta nam nije jasno, kao objasniće oni, a u stvari znaju da niko nije u stanju da pita bilo šta pošto su svi u šoku. To se više kaže radi reda, niko nikada neće opet objasniti.
-...onda je brzina jednaka kvadratu i rezultat je 324324234/4234325534543 J/tmN... Ima li nešto nejasno..? Ako nešto nije jasno slobodno pitajte...
-Evo, profesore ja imam jedno pitanje.
-Reci, Paunoviću.
-Pa ja nisam bio zadnjih 16 časova i zanima me...
-E pa ne mogu ja sad da objašnjavam tebi pojedincu samo zato što si ti bio u bolnici i nisi mogao da učiš...ima li još neko nešto da pita...?
-Ja ne razumem kako je onaj koren prešao ispred zagrade?
-Androviću, to se radi u osnovnoj...ne mogu ja sada da ti predajem ono što je trebala da te nauči nastavnica... Još neko pitanje....sve jasno? U redu, idemo na sledeći zadatak...
To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.
Hemičarka: E, pošto se Joksić stalno žali da njega uvek prozivam prvog, evo brojke nisu pristrasne, ajde redar koji je danas datum?
Joksić (inače br. 8 u dnevniku, prevrće očima)
Štreber: Profesorka, profesorka, danas je 22. Oktobar 2008 nakon rođenja Hristovog.
Profesorka (namrgođena, jer broj je suviše daleko od osmice): Hvala Valentine, ok, a mesec je deseti, znači 22-10 = 12. A jel zna neko koliko tetkica radi u popodnevnoj smeni?
Štreber: Tri tetkice rade u popodnevnoj smeni, profesorka. To su Šemsa Ferhatović, Suzana Iv...
Profesorka (namrgođena, i dalje se broj ne poklapa): Dobro, dobro, ne zanimaju nas imena. Znači imamo 12-3=9. Evo još jedno pitanje, koliko tabli ima u učionici?
Redar: Jedna tabla.
Profesorka (mali kez na vr’ usne, konačno se sve poklopilo): Znači to je 9-1=8. A ko je osam u dnevniku, da vidim........Joksiću, ti si! A posle kažeš da te mrzim, vidiš sasvim slučajno je tako ispalo.
Joksić (u sebi, nije za javnost..): Ok, nije ni bitno.
Profesorka: Evo jedno lako pitanje... hmm... Recimo,... Šta se dobija mešavinom tri-nitro-sulfido-hipermangan-karboksi-toluola i afganistanskog kaučuka?... Šta? Ne znaš?.. Ništa Joksiću, jedinica, to su osnovne stvari.
Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom.
U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.
Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!
Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!
Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!
JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..!
Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd...
Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!
Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?
Jedino beskonačno, pored svemira i ljudske gluposti.
Diskutabilno je da li je ovo zasebna kategorija, ili spada u kategoriju ljudske gluposti.
Godina najopasnija po zdravlje, prvenstveno po jetru!
2 januar - Žurka kod Ivane 18 godina
6 januar- Žurka kod Ivanine drugarice 18 godina (odlazak u kokanjaše)
20 janura- Žurka kod Baje 18 godina (Željko odvežen kolima hitne pomoći na ispiranje)
4 februar- Žurka kod Sanje. (Sanja povraćala u VC-u, Tati rekla da su muškarci)
18 februar- Žurka kod Stupija 18 godina (Posle ove žurke, četri devojke iz razreda "VIŠE NIKAD NE PIJU)
2 mart- Žurka kod Nevene 18 godina (Ove četri devojke opet piju)
10 mart- Žurka kod Marije i Nikole (Žurka na kojoj povraćaju, seku se flašama, i pre dvanest ostaju bez zdravog razuma)
Ako se ovome doda, još dvadeset i pet žuraja povodom punoletstva, s razlogom se vidi po čemu je ova godina najopasnija po zdravlje a prvenstveno po jetru!
Čitanje domaćeg iz prazne sveske.
Jebozovnost za načitane.
- Brate, kako je ova Mara seksipilna.
- Ne znam brate za to, al` ja bi je jeb`o.
Kruna karijere svakog akademskog radnika, njegova lična Biblija, vrhunac njegovog znanja koji oslikava višegodišnji rad i trud. Istovremeno predstavlja njegov lični doprinos tome da ga sve kolege i hiljade studenata zamrze za sva vremena.
Suština je u tome da redovni profesor, koji je prošao sva moguća i nemoguća usavršavanja, trenigne i stručne seminare u jednom trenutku donosi odluku da napiše sopstveni udžbenik, umesto da prevede strani ili nastavi da koristi udžbenik odavno preminulog kolege.
Tim udžbenikom planira da ućutka sve zavidne kolege koje pričaju da je sredio doktorat preko stranke, da natera raspuštenu studentariju da izgovara njegovo cenjeno ime sa dužnim strahopoštovanjem, da navede bivšu ženu da iseče vene jer ga je ostavila i optužila da je sposoban jedino da palamudi o toj staroj knjizi koju zna napamet.
O njegovom udžbeniku ima godinama da se raspreda u svim akademskim krugovima. Ne može on da napiše običnu knjižicu od 200-300 strana, kao što je to uradio njegov kolega koji predaje na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Ipak je on veliki drmr, ekspert u svojoj oblasti, gostujući profesor na više stranih univerziteta - sve to mora da bude kristalno jasno kada se otvore korice.
Udžbenik mora biti toliko dobar da se zbog njega posvađa na krv i na nož sa zavidnom koleginicom sa predmeta koja pak tvrdi da je njeno štivo kvalitetnije i lakše za interpretaciju. Zbog tog udžbenika će joj udariti šamar na sred kolegijuma, pred svima obrisati dupe slikovnicom koju ona naziva svojim delom i odlučno odbiti da je pojebe kada mu to sledeći put zatraži. Netrpeljivost će preneti i na decu kojima će zabraniti da ikada progovore reč sa njenom decom. Njegovo delo je toga vredno!
Budući da nema uslove da izmisli rupu na saksiji i otkrije nešto novo, preostaje mu jedino uvođenje terminologije koju još niko nije upotrebio i neverovatnih metafora koje mu padaju na um u trenucima najveće inspiracije.
Teško jeste ali udžbenik mora imati istu osobinu koju autor pronalazi u sebi - vrhunsku nenadjebivost.
Strategija je najmarkantniji deo personalnosti preduzeća. Za preduzeće strategija je isto što i za moreplovca zvezde na nebeskom svodu. Ovo se naročito može objasniti kada se pogleda kjustomizacija, kostjumizacija i kjustomerizacija proizvoda datog preduzeća.
Čuli ste za one latinoameričke komentatore što se deru goooooooooool i svršavaju/dobijaju infarkt dok gledaju utakmicu? E pa, u poređenju sa radijskim komentatorima, oni prenose golf.
Fudbalski komentator na radiju pre utakmice gricka ekstazi i spid kao kikiriki, a zatim to zalije red bulom i vinjakom pa sedne da prenosi utakmicu. U stanju da meč između Trnave i Pukovca pretvori u okršaj dva diva evropskog fudbala, pa u glavi slušajući prenos stvoriš sliku najmanje polufinala lige šampiona.
Svaki napad je opasan, svaki prodor po krilu je ubitačan... Svaka lopta prolazi tik pored stative. Sad kako to realno izgleda... Ko te jebe, i onako ne gledaš.
Komentator: Žikić do Perovića, Perović do Mitića! Mitić Peroviću dupli pas... Perović trči pored leve ivice, probija se, Vraća Žikiću. Kakav pas! Žikić...
Realno: Trojica bilmeza dave loptu na sredini.
Komentator: Mikić trči po desnoj strani, dribla, prolazi Iversena, trči... centaršut u prazno, Perović hvata loptu IJAAAAOOOO!!! lopta je proletela tik iznad prečke.
Realno: Centaršut napamet, i šut jedno 5-6m iznad prečke, lopta zviznula semenkara na tribinama.
Komentator: Lopta u šesnaestercu! Šansa, Šansa, ŠANSA, Žikić okleva, Šansa Žikić ka Mikiću, opet prilika i niiištaaaaa!
Realno: Žikić dobio loptu u šesnaestercu, pa se sapleo na nju, ona se otkotrljala do Mikića ovaj izgubio loptu.
Jedini likovi koji mogu da prepevaju Bitlse u duhovitom maniru, napišu pesmu o bubašvabama koja ima veze s bubašvabama, prozivaju Ameriku, debele ljude, skinhedse, hrvatski turizam, napaljene klinke, snime pesmu sa Edo Maajkom i da pri svemu tome ostanu živi.
Pripadnici generacije sadašnjih tridesetogodišnjaka, oni koji žare i pale u "pitaj kurac više kojim" ciklusima Slagalice. Oni su za ovu emisiju, ono što je Gale Kerber među čupavcima, dildo među igračkama za velike devojčice, i bivši diktator Ugande Idi Amin među ljubiteljima pohovanih ljudskih guzova. Gospoda, čije je odrastanje išlo uporedo sa emitovanjem najpopularnijeg srpskog kviza. Oni u klonji nisu drkali na Pan-erotiku, već su iz "Borbe" nasumice izvlačli slova, pa od istih sastavljali reči. Retko ko od njih je u ranoj mladosti nešto karo, ali zato skočko-pik-karo kombinaciju izvlače bez problema, k'o Luna Lu iz džepa dotrajali kurton, kad u VC odvuče devetnaestogodišnjeg kelnera.
U društvu im je retko k'o bacao kosku, izuzevši klince iz matematičke sekcije, ali zato slažu tačan broj pre nego što protivnik uspe da izgovori "STOP". Nemaju kafić ili restoran, ali zato poseduju "Metal-ineks" nameštaj, a atelje "Antre" Stara Pazova tepisi, im bleje i u kujni. Dok ostatak populacije reč "ortak" asocira na prijatelja, terminatori će se setiti 347. izdanja stripa "Zagor" gde je ovaj svog vernog pratioca Čika nazvao ortakom. Naravno, to je i konačno rešenje, jer terminatori su uvek u pravu. Najviše vole igru "Ko zna, zna", jer nema šta ne znaju. Od grada Kito, prestonice Ekvadora, sve do autora dela "Ispod svetla moskovskih lampi- Nastja trotoarka", ništa im neće promaći, jer sve je to bar jednom bilo u "Politikinom zabavniku", a oni poseduju sve brojeve. Nikad im se nije dizao na Brenu, prljave maštarije su im se uvek sastojale od aktuelnih voditeljki kviza, sa povremenim uletanjem u kadar, Mile Canić u mrežastim čarapama i gotik korsetu.
Fakultetski obrazovani ili ne, pripadnici generacije Slagalica terminatora, iz ciklusa u ciklus, razbijaju staro i mlado. Kojekakvi apsolventi, moleri kojima je hobi enigmatika, matore komunjare koje su završile žurnalistiku u Sarajevu, svi skupa mog samo da im zubima sviraju soložu o stidne dlačice. Iako Zeka Milioner pruža mnogo više para i tri pomoći, Deki Di Džej Pantelić čašćava aplauzom, SOS kanal u SMS kvizovima nudi slatke osmehe polupismenih radodajki, jebe se njima, ostali su verni svom kvizu. Zbog posvećenosti i lojalnosti, nek im svako veče bude dobro, brda im se u zlato pretvorila.
Voditeljka: U finalu 8643*4 pa sve to na kub, ciklusa TV "Slagalice", Marko Marković, 1977. godište, osvoio je kineski džip i sedam dana za 2 osobe, smeštaj bungalov u Banji Vrujci. Marko, vaši utisci?
MM: Utisci? Kolona Ge, Utisak Nedelje! Konačno, Olja Bećković. STOP! STOP!
Voditeljka: Hmm, dobro... Šta misli Vladimir Mrkalj, pravnik iz Beograda, 148:12, to je prilično ubedljiv rezultat?
VM: Ma svaka mu se dala, dečko je terminator. Zaslužio je da se vozi u džipcu, biće meni dosta i ovaj etison, ionako se ložim na Svetlanu Bojković, još od "Srećnih ljudi", kad je bila glavna sestra Valerija.
