Podići umetnost zabušavanja na potpuno novi nivo.
Da bi čovek bio proglašen za jebavača sojki nije dovoljno samo da izbegava svaki oblik rada. Ne, da bi napredovao do ovog nivoa, običan zabušant mora da zadovolji sledeće kriterijume:
1) Eskivaža mora biti izvedena tako da niko ne posumnja u postojanje dobre volje zabušanta da pomogne pri poslu, i
2) Za vreme trajanja posla, zabušant mora stalno dupe pomerati jadnicima koji, pored svog, obavljaju i njegov deo posla.
- Kako bilo na pecanju juče?
- Ma nismo ni stigli do reke, pokvario nam se auto na pola puta. Al' meni bilo super, jebav'o sam sojke dva sata, dok su Deja i Mare pokušavali da poprave auto. U početku sam lupetao gluposti, šta bi moglo da bude u kvaru, a onda su me zamolili da ćutim. I dok su se oni jebavali oko auta, ja seo u hlad i malo po malo pojeo sve sendviče i popio svo pivo koje smo poneli.
- Koja si stoka!
- Pa pitao sam ih nekoliko puta jel im treba pomoć, ali kad sam slučajno ispustio dizalicu Deji na nogu rekli su mi da se sklonim da ne smetam. Na kraju smo zvali Maretovog ćaleta da dođe po nas i on nas je dovezao kući. Tako da, što se mene tiče, jedva čekam da idemo ponovo na pecanje.
Stari naziv za jednostavne crne vunene kape, koje se podviju po donjem obodu da bi bolje zaštitile uši od zime. Proslavio ih je Džek Nikolson u kultnom filmu "Let iznad kukavičjeg gnezda", pa su po njemu i dobile ime. Devedesetih su postale poznate još i kao "dilerske kape", jer su ih nosili dileri deviza za vreme svog radnog vremena.
Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!
Gazda
Te betonske zidine kojima gospodari, građene pre 50 godina, a u kojima on živi već više od 70, predstavlaju neku neraskidivu vezu između njega i ostatka sveta, neki Jin i Jang, te neke munje.... Pomenuh neraskidivu vezu... K'o u hemiji H2O ili H2SO4 bez 2 vodinika, tako se ni jedna obična zgrada ne može zamisliti bez njega, dugogodišnjeg lidera, Bogoca stambenog života.
Što bi se sporckom terminologijom reklo.... KAPITEN! I više od kapitena..... ŠEF STRUČNOG ŠTABA! Ili možda čak i Predsednik Saveza. Šef, nema mu ravnog. Uvek drži sve konce u svojim rukama i ništa ne prepušta slučaju. Nakon prve pobede, na prvim izborima za predsednika zgrade, tu titulu ne prepušta nikome, suvereno je drži u svom posedu. Jednom je samo bio u grčevitoj borbi da je izgubi, al' je ipak pobedio zadnjim glasom, u zadnjoj stotinki, k'o Felps Čavića onomad u Pekingu.
Simpatični starac, koji celu zgradu poznaje bolje nego svoj stan. Izlepio po zgradi sve one moguće papire o kućnom redu, ponašanju u zgradi, ponašanju u liftu i ostalo. Interfon urađen perfektno, svima pravio tablice sa kaligrafski ispisanim prezimenima i + svetlo da može da se čita kad padne mrak. Zna napamet po 450 brojeva svih mogućih institucija iz Belih i Žutih strana i još poseduje preko hiljadu i po Vizit karti ako dođe do problema nekog u zgradi. Kaže čovek: Zlu ne trebalo!
Odnos sa stanarima - skoro k'o sa zgradom, savršen. Saćete reći: "Pa taj brate orgazmira na zgradu!", al nije, gospodin drži samo do njenog ugleda. (ASAM NAPISO OVO JEBOMEPAS) Naiđe u visokom prizemlju na prizor kako komšija Ratko bambusa komšinicu Suzanu sa 2. sprata, kaže: Malo nas je, al' smo govna! Razvali je, dobro je to za natalitet! Svima kaže "Dobar dan", a poštaru i po dva put. Izlepio po spratovioma "Zabranjeno pušenje", puši na svakom po jednu-dve dnevno. Kaže: Može mu se! Jbg, jer je on glavni....
Sve poslove obavlja sam. Pomoć prihvata, al' jako retko. Trči, juri, žuri, jebiga neće se u Gradskom stambenom spisak stanara sam sastaviti. Na zimu čisti sneg, ima 4 lopate u podrumu, ostalim godišnjim dobima prati Grend Slemove i dere se na Đovaka kad zasere stvar. Kod lekara ide redovno i ako je zdrav ko dren, u formi k'o da ima dvajespet, a ne 85 godina.
Sluša Pink jer mora zbog žene, dominira u šahu, kartama i jambu, uživa u životu i bole ga kurci za politiku. On je svoj režim zacrt'o i sproveo u zgradi i to je njemu najbitnije.
Ostaće na tom činu još bar jedan predsednički period, 4 godine, to je sigurno, a možda i više, ako ga smrt u tome ne spreči. Mada i kad se to desi, on će i na onome svetu biti to što je i sada, VEČITI PREDSEDNIK SKUPŠTINE STANARA!
Totalni zaluđenici filmovima. Ljudi koji su u stanju da tri sata raspravljaju o filmu koji traje sat i po. Ne podnose većinu holivudskih ostvarenja (pogotovo novijih) i znaju tačno da ih razlikuju od njujorške škole. Bez greške u akcentu nabrajaju sve režisere azijske alternativne kinematografije. Ne priznaju listu od 250 najboljih filmova svih vremena na imdb-u, jer plebs koji glasa nema blage veze o filmovima. Ali zato oni znaju. Razumeju svaku simboliku i skrivenu poruku. Čak i ono što je režiseru promaklo- oni vide. Nakon prvih pet minuta filma mogu da predvide kraj. Kada gledaju film u društvu, zaustavljaju ga na svakih dvadeset minuta da bi se raspravljali. Umesto kokica i grickalica, jedu čips od kelerabe.
Ovi nesuđeni režiseri su naši budući ekonomisti, menadžeri, pravnici, itd.
- Recimo, meni je mnogo bolja verzija Solarisa od Tarkovskog, nego od Soderberga. Ima mnogo više dubine i misaonosti.
- Slažem se. Mislim i da je više nalik Lemovoj knjizi. Ali, ta simbolika Tarkovskog je genijalna! Ono kad pada kiša u zatvorenom prostoru! Jasan znak da je iluzija.
- Tako je! I detalji. Npr, ona slika što se pojavljuje u tri kadra, "Lovci na snegu" jasno ukazuje na otuđenost i hladnoću svemira...
Neko ko se slučajno našao u društvu: A je l' gledao neko Foresta Gampa? Super film! On je kao retard, al' mu sve ide od ruk (prekinut mrkim pogledom od strane ostalih)
Nadraživati kitu s milinom i diskretno. Prelazna faza izmedju češanja i drkanja a češće do drkanja ni ne dolazi jer se uglavnom obavlja u situaciji u kojoj bi drkanje bilo neumesno a draškanje je sasvim na mestu jer ne zahteva da se kita izvadi iz gaća, npr. u gradskom prevozu, u gostima kod rodjaka i sl.
Školski primer jake alijenacije ljudi. Odsustvo reči, ćutanje koje govori mnogo, bledi pogledi ispunjeni neprijatnošću i iščekivanje samoće. Samoće od koje bežiš, koju mrziš, ali kojoj se uvek iznova i rado vraćaš.
- Naručio sam ti kafu.
- Ako si....Pogledima šetaju po lokalu, zaustave se na kafi. Kad se slučajno sretnu, sledi osmeh i brzo skretanje pogleda u stranu.
- Imaš nešto da mi kažeš?
- Nemam.
- Sigurno?
- Sigurno....Gledanje u pod, plafon, u stranu. Blago svirkanje nepoznate, verovatno izmišljene melodije u sebi.
- Dobra im je ova kafa. Slažeš se?
- Da, dobra je....Opet pogledi uprti u kafu, lupkanje prstima o sto, opet uz neku nepostojeću ritmiku.
- Znaš šta dobro ide uz kafu? Cigarete.
- Da, cigarete....Gledanje u cigarete na stolu, opet u kafu, opet u cigarete...
- Oh, već je tri. Moram da idem.
- Zar već?
- Imam obaveze.
- Šteta. Ništa, vidimo se. Ćao.
- Ćao.Jedan odlazi, drugi ostaje, obojica sa istom mišlju - da su pobegli od neprijatnosti. Ostalo je samo da iz nekog ugla izađe Džim i vikne: "Kat!"
Nerazdvojno. Teško zamislivo jedno jedno bez drugog. Ćevapi i luk, Ferguson i žvaka, ženska odbojka i dobri dupići...Stvari koje po difoltu idu zajedno.
-Izvolite, gospodine Šone, kolega će se pobrinuti za vašu rezervaciju. A vi, ćelavi gospodine sa cvidžama i budžom za pojasom, vratite se nazad i stanite iza crvene trake.
-U redu je, on je sa mnom.
-Izvinite, ali na spisku ste samo vi, tako da ne mogu da propustim gospodina.
-Dečko, ako nisi znao, to je Milutin - moja verna senka i čovek koji umesto mene prima metke i ženino džvanjkanje kad je uhvati ludilo. Zato bolje odbij jer on ulazi sa mnom, a ako nastaviš da kenjaš biću primoran da ga pustim na tebe, što će biti kritično jer se Mile malo unervozio. Je l' tako, Mile?
-Mile: GRRRRRRR!
Od miljazaslužen naziv za ruski model automobila LADA 1200, nekada omiljenog službenog a i privatnog vozila gotovo svih ''naslednika'' Sedam sekretara SKOJ-a, jer sve što je dolazilo iz Rusije u ono vreme moralo je da valja. Bar na -20°C.
Neuništiv auto koji je preko 30 godina odolevao modifikacijama, harao je drumovima i vukojebinama istočne i jugoistočne Evrope bez jebemti, popio gotovo pola kapaciteta naftnih derivata Sibira prošlog veka, količinu verovatno dovoljnu da se komotno istraži Sunčev sistem sve do Alfe Kentaur, svraćajući na kaficu kod Optimus Prajma u povratku. Verovatno bi i to bilo moguće samo da je Lajka imala krila i kvalitetno grejanje unutar. Ili bar dobro dihtovanje, što je ipak bila privilegija nemačkih vozila, mislim taj komfort i tome slično.
Četiri točka, petoro vrata, minimum 10 litara benzina i jelkica na retrovizoru je sasvim dovoljan uslov za privođenje od votke olešenih devuški po taze asfaltiranim putevima ORE posle koncerta na Hajdučkoj česmi.Svaka sličnost sa onim psom je namerna. Verna kučka auto zvani Lajka.
Kod ljudi koji ga nisu pročitali, glavni likovi istoimenog romana.
Profesorka: 'Ajde Petroviću, prepričaj nam roman "Zločin i Kazna".
Petrović: Pa, ovaj, ako moram, ali nisam baš siguran...
Profesorka: Pričaj ti, ispraviću te ja ako pogrešiš.
Petrović: Pa, dobro...(duboko udahne) Znači, Zločin i Kazna su glavni likovi istoimenog romana.
Profesorka: Čekaj, čekaj...Tebi je logično da se ljudi zovu Zločin i Kazna?
Glas iz klupe: Nije...nije...
Petrović: Nije, naravno da nije. Nisu im to imena, to su im ulični nadimci, ono poštovanje, reputacija i to...
(Glas iz klupe se hvata za glavu)
Profesorka: Aha, zanimljivo, nastavi...
Petrović: I onda njih dvojica...Ovaj...
Glas iz klupe: Konju jedan, Raskoljnikov ubije babu!
Petrović: Ovaj, ukradu konja i onda odluče da ubiju tu babu...
Profesorka: Koju babu?
Petrović: Pa tu, što im duguje pare...
Profesorka: Kakve pare?
Petrović: Pa, te od dopa...
Profesorka: Aha...Pričaj ti, pričaj...
Petrović: Pa, ništa, oni onda roknu tu babu i uzmu pare i pobegnu...Ali ih onda jure da su konjokradice..I...
Glas iz klupe: Raskoljnikov se zaljubi u devojku...
Petrović: I onda se on zaljubi u devojku...
Profesorka: Ko?
Petrović: A, pa, ovaj... Obojica ustvari, i onda oni odu na dvoboj i Zločin ubije Kaznu, znate, a onda se ova mala naljuti i ubije Zločina...
Profesorka: I šta posle bude?
Petrović: Pa, ništa, onda ta mala zaglavi ćorku, a noću je proganjaju duhovi Zločina i Kazne, i...
Glas iz klupe: U romanu se preispituje moral pojedinca...
Petrović: Ona onda preispituje svoj moral, i zato se roman i zove "Zločin i Kazna".
Profesorka: I šta posle bude sa njom?
Petrović: Pa, ništa, kad odsluži kaznu, ode u Ameriku i uda se za Vajata Erpa.
Profesorka: A, jel'te?
Petrović: Pa, da... I onda su oni živeli srećno do kraja života... to jest, do OK korala, ali to je već drugi roman...
Profesorka: Koji roman?
Glas iz klupe: Idiote!
Petrović: Pa, "Idiot", u kome se mala preispituje da li je bila idiot što se udala za Vajata.
Profesorka: Sedi, Petroviću. Ja veću glupost u životu nisam čula. Ni u jednom trenutku, tvoje trabunjanje nije bilo ni blizu racionalnom razmišljanju. Ustvari, svi koji su ovo čuli, upravo su postali gluplji. Daću ti jedinicu, i neka se Bog smiluje tvojoj nepismenoj duši...
Petrović(Glasu iz klupe): Jebaću ti mater posle...
Deo južnjačkog slenga. Najčešće se odnosi na nečije mentalno zdravlje. U prevodu kasvetno znači normalno.
-Šta ti radi devojka?
-E, ne pominji mi je ona stvarno nije kasvetna!
-----------------------------------------------------------------
-Bože koju sam školu upisala, niko živ nije kasvetan...
-----------------------------------------------------------------
-Kako je bilo na svirci sinoć?
-U super, za divno čudo ipak su svirali kasvetne pesme.
Deo tela ćurke.
Čavka je najbolja kada je punjena patkom.
Da mi je samo da prislonim patku na onu njenu čavku, pa nek' mrem...
Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.
Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...
U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.
Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.
Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.
Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.
Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.
Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto... Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda... Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.
- Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?
- Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.
- A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?
- Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo... Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.
- I tvoja je?
- Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.
- Nego kako zoveš?
- ...
- I ti ćutiš, a?
- ...
- A da mi učiniš nešto?
- Idem.
- Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god... proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.
- Misliš?
- Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..
Prvo pitanje koje muž upućuje ženi kada sazna da mu je bila neverna.
Logičnije bi bilo da se interesuje koliko traje švaleracija, čija su deca i da li je pokupio neku boleštinu ali za prevarenog muža je ipak najbitnije da utvrdi da li poznaje ženinog švalera.
Jedna od najvećih muških noćnih mora je saznanje da je pio kafu i družio se sa nekim ko mu je iza leđa kresao ženu kao i mogućnost da je komšiluk nešto saznao.
Ženin odgovor na ovo pitanje je ključan faktor u odluci da li će je muž poslati na onaj svet ili samo vratiti u roditeljski dom.
- Slučajno sam saznao da imaš drugog. Ko je on?
- Mani me tih gluposti! Idem da okopavam baštu a ti se javi kad se otrezniš i dođeš sebi.
- Stani, kurvo! Nećeš otići dok ovo ne raspravimo! Sve znam! Imam i dokaze!
- Onda dobro! Istina je! Ti ionako nikad nisi kod kuće, ništa te ne zanima, ne sviđam ti se više ...
- Ko ti je taj sa kim me varaš? Da li ga znam?
- A što je to bitno?
- Samo mi reci da li ga znam?
- Deca su njegova! Ustvari Luka i Dejana su sigurno njegovi a za Saru ne znam, možda je i tvoja!
- Da li ja tog čoveka znam?
- On je imao hepatitis B ali ne brini, nije nam preneo. Testirala sam se a i tebe sam tajno testirala - negativan si. Sećaš se kad sam ti tražila da daš krv, navodno za majku moje koleginice ...
- Samo mi reci da li ga znam?
- Pre toga moram da ti priznam da onaj novac što smo štedeli za vikendicu nije na čuvanju kod moje mame. Dala sam mu sve pare, prokockao ih je ali vratiće kad bude imao.
- Da li ja znam tog čoveka?
- Ne znaš ga! Nikad ga nisi video! Nije iz Beograda, živi u Aleksincu! Upoznali smo se na stručnom seminaru 'na Paliću, 1995-te!
- Onda dobro. Kreni polako da se pakuješ i javi mami da se vraćaš kod nje a za decu ćemo videti šta ćemo. Ja odoh na pivo pa na fudbal.
Neprijatna situacija za koju treba da se poklopi par stvari koje pojedinačno nisu neprijatne, ali u kombinaciji čine tu situaciju baš takvom.
Naime, ne treba se biti baš toliki maler, dovoljno je:
1. Naći se u gostima.
2. Osetiti blago komešanje u stomaku, a zatim i neizbežnu potrebu za pražnjenjem.
3. Imati takav mentalni sklop da pražnjenje tog tipa u tuđem WC-u ne predstavlja problem.
4. Konzumiranje isključivo čvrste hrane u proteklih nekoliko dana.
5. Izbaciti iz sebe poprilično veliku količinu svarene, a potom tvrdo zipovane hrane.
6. Domaćin poseduje jednu od onih tipova WC šolja koje ne umeju baš najbolje da se izbore sa kapitalnim primerkom.
Upravo kombinacija ovih 6 stavki čine dobru predispoziciju da se narednih 15-20 minuta provede u bdenju nad minulim radom čekajući da se vodokotlić nanovo napuni, ne bi li svaki naredni talas najzad uspeo da ga protera.
- Alo Makso, šta mi zlostavljaš taj vodokotlić, već sedmi put puštatš vodu. Znaš ti koliki će račun da mi stigne?! Sedam puta devet litara, pa ti vidi kol’ko je to para!
- Ma neće nešto ovaj papir da ode, troslojan pa težak jebiga!
- Pre će biti da je višednevna i troslojna nagomilana hrana! Nego, ajd’ izlazi odande, ne mogu više gosti da broje koliko si puta pustio vodu, k’o da blejimo kraj Nijagarinih vodopada!
Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.
Žika: A, prijatelju Milane, vide li ti da je žena prošla ulicom?
Prijatelj Milan: Beži, Žiko, ja sam čovek oženjen! (Hahahahaha!!!!)
Žika: Grok, grok, neandertalna prostačka alluzija na seks! (Hahahahaha!!!!)
Prijatelj Milan: A ne mož', Žiko, dok je mlada! (Hahahahaha!!!!)
Žika: Grok, šmrk, mlad u duši, nepravilan izraz na francuskom.
Baba Ristana iz Srećnih ljudi, hvatajući se za glavu: Jooooj, Žiko, crni Žiko! Pa šta uradi? Priča koja ilustruje jaz generacija i prikazuje Žiku kao modernog.
Prijatelj Milan: Šta priča ona? Je l' to istina?
Žika: Nemate ništa da brinete, ja ću da namestim da snima(ubacuje pogrešnu kasetu u video i kreće pornić. Utom ulazi Ljubiša Samardžić, policajac kog niko nije ni zvao, niti ima logike da bude tu).
Žika: Izvol'te. Kako mogu da vam pomognem?
Ljubiša: Jesu ovo vaša deca(dovodi Žikinu decu)?
Žika: Moja, vala, nisu! (Hahahahaha!!!!)
Ljubiša: E, nisu, brale, ni moja! Idete sad svi na saslušanje(wtf)!
(Sve ih pohapsi, a baba otrči niz ulicu, jaučući naglas i držeći se za glavu)(Hahahahaha!!!!)
Dodatak pri razgovoru između dve ili više osoba, koji je u poslednje vreme toliko uzeo maha da ga koriste i najveći balvani od mozgova.
Koristi se kada želite rečenicu da obogatite nekim primerom, a da pritom zvučite spontano intelektualnije... "tipaaaa":
- Sinoć sam išao u kafić, "tipaaaa" irski pab...
- Na moru ću se zadržati malo duže, "tipaaaa" dve nedelje...
Jedan od najviših stepenova dangubljenja.
Stanje apsolutne kurcobolje za nebitne stvari poput higijene, intelektualnog razvoja, emocionalnih potreba, fizičke aktivnosti i socijalnog života. Posledica višednevne izolacije od bilo kakvih spoljnih uticaja i izbegavanja ogledala, življenja u ruti kompjuter - frižider - toalet - kompjuter. Lako se otima kontroli i prelazi u naviku.
- Dez brate, šta ima novo?
- Ništa posebno. Šutnula me Marina.
- E, jebiga. Znači, bacaš se u potragu za novom bicuri za vikend, ili već imaš neku kombinaciju?
- Ma jok, malo ću da pauziram. Uzimam godišnji, gasim telefon i bacam se na sto osamdeset giga filmova, muzike i igrica što sam poskidao u poslednjih šes meseci, uz povremene pauze za blejanje na internetu.
- Aha, planiraš da provedeš vreme kvalitetno. Kako hoćeš, ali nemoj posle nas da zoveš da ti bacamo flaše sa pišaćkom i stružemo štroku sa leđa.
