Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.

Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.

"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.

Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.

Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.

Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.

I ko zna dokle će on živeti ovim životom?

Служио цивилно.

Čuveni stih iz druge polovine devedesetih godina, kojim su sestre Kovač, buntovnice u to vreme, mukotrpnim ponavljanjem ovoga, širokom auditorijumu pokazivale svoju osnovnu razliku u odnosu na tada znatno popularnije narodne pevaljke - mindžara im je obrasla prašumom.

Pravi, jedini istinski predstavnik muškarca sa ovih prostora, na čijim dlakavim prsima je spavalo više žena nego što su bradate drvosječe s Majevice ispili MB piva koje kupiše kod radnice iz zadruge na koju se pale k'o grčka vatra što je Nero izazva. Muškarac koji prepješači 5 kilometara i na svojim leđima donese friške trave za svoje tri ovce koje to pojedu za dvije minute i tako tri puta dnevno, a ne umori se. Na njegovom televizoru svakodnevno se gledaju stare kasete partizanskih filmova, a kada naleti na nastup Davora Badrova na BN televiziji u svilenoj roze majici sa zmajem na leđima, on iz želuca povuče zelenu materiju i hrakne na pod, jer se zgražava na pojavu feminiziranih muškaraca koje moda iz Milana donese u naša područja. U društvu se ne libi da podrigne nakon što je sljuštio porciju graha sa glavicom bijelog luka, jerbo zna da seljančice, koje se dive njegovim, od košenja trave, otvrdlim mišićima, osjete feromone koji isijavaju iz njega k'o radioaktivno zračenje uranijuma. Ima status vrijednog muškarca koji zna cijeniti glavne ljudske osobine i koji zna i može zadovoljiti potrebe svake amazonke koja mu se nađe na putu.

Seks kojim je začet svaki lik koji se zove Vlada.

Izraslo mu kurje oko.

Hipsteraj. Kao ne ja ne pratim zvezdu ili partizan, to je za seljake, od sporta samo polo i klizanje a kad igra košarkaška reprezentacija to ispratim u kraft pivari a ne u sokerbetu sa znojavim zidarima i molerima gde je espreso 85 dinara a najmanje kod kuće. Vremensku prognozu pratim preko gugla. Samo ukucaš vre i ono odma izbaci temperaturu, dok je na TV-u seljana, niti ima po satima tačno, niti procenata za mogućnost padavina, a i spikerke uopšte nisu neke pičke. Na telegrafu odma na dnu strane izbaci slike devojke Marka Veratija ili najpoznatije navijačice Spartaka iz Moskve. Tv je za najžešće seljačine i glupe ljude kojima je lako manipulisati, samo redit, tviter, fejsbuk i ostala proverena mesta. Tu se pojim znanjem. Hrana preko volta, šporet je izbačen da bi stala mašina za pranje suđa a tamo gde treba TV tu je kućica za Klaru, rasnog zlatnog retrivera. Tamo gde treba krevetac ide neka sprava za vežbanje. Život je tako ispunjen kada nismo non-stop prikovani za televizor.

Prva godina samostalnosti, nakon razvoda braka.

Intelektualna teretana u kojoj niko ne obraca paznju na masu.

Verovanje nekih osoba da njihov auto poseduje svetlonosni štit koji se aktivira pritiskom na dugme sa dva koncentrična trougla.

Ovo im daje potpunu slobodu da svoj auto parkiraju na sred ulice ili na pešačkom prelazu ili na nekom trećem mestu na kom je izložen opasnosti od pijanih vozača ili od nadrkanih pešaka sa viškom energije.

Ali zabole njih, oni imaju uključena sva četiri žmigavca.

Наредних недељу дана од крсне славе, када се по 3 пута дневно једе преостала прасетина док се не оглиби и задње ребро.

Kad budala napravi neki vrlo mudar potez.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Optičarski oksimoron i hipsterov dobar drugar. Ove naočare imaju obična stakla i ne dobijaju se preko socijalnog, niti mogu pomoći slabovidoj baki da slučajno ne izvrši sepuku dok hekla.
To je asesoar, takoreći modno pomagalo. Sa zadatkom da mladog nosioca prikaže starijim i intelektualnim, fensi misliocem, fanom crno-belih filmova, članom biblioteke i zakletim borcem protiv krznarske industrije. U suštini sredstvo za mamljenje snenih hipsterki i laganih gimnazijalki, nedovoljno imunih na dnevnu dozu cviker-autoriteta.

Aliekspres sa Aliekspresa

Nezadovoljni penzos koga zvuči čudno ali, leđa još uvek bole. Iznerviran neefikasnošću proizvoda koji je pazario kao i nedostatkom slatkog na njegovom stolu, penzos je rešio da baci svoj kosmodisk.

Najniži društveni sloj koji, protivno svim zakonima, uvek ispliva na površinu.

Svetski dan prokrastinacije.

Rezignirano prihvatanje sumorne stvarnosti koja zatekne čovjeka nakon što uđe u određene godine, ili zapadne u mentalno stanje koje spriječava promjenu situacije. Kada se posljedice pogrešnih životnih odluka, loše podijeljenih, a još lošije odigranih karata i niza tragedija u kovitlacu života nagomilaju i stvore duhovnu katatoniju iz kojeg nema bijega, čovjek odustane od daljeg života.

Rastrzan između želje da stanje promjeni i nedostatka volje za isto, svoju usputnu životnu stanicu počne smatrati posljednjom i na njoj kao slijepi putnik ostaje dok ne počne mirisati ljubičice odozdo.

U nedostatku vremeplova da pogrešne odluke ispravi, ili manjka intelekta da zlu sreću lukavošću prevari, individua duhovno umire, svodeći se na apatični nivo životinje kojoj jedino ostaje da podmiruje svoje osnovne životne nagone i porive, čekajući sudnji dan.

Takvi životi često bivaju ispunjeni alkoholom, lakim opijatima i drugim vidovima hedonizma koji prividno maskiraju životni neuspjeh. Kao mehanizam odbrane, čovjek se počinje porediti sa ljudima koji su imali još lošije karte, ili daleko goru životnu sreću, te se tješi time da ima i gorih sudbina od njegove i da je njegov ili njen život, iako posran, daleko više trpljiv od sudbina sa kojima se drugi bore.

Čudan vid sekte. Pojave se s vremena na vreme da vam usisaju kuću i odu.