Opušteniji od dedinih muda u obliku trešnjica blizankinja u službi pirsinga na babinoj desnoj sisi. Jebeni šaman kuliranja. On oblake ne smatra stazom, nego im daje priliku da uživaju u njegovom hodu.
Na stejdžu je bogotac. Dok frontmen mora da zavodi spikom, dok bubnjar od svog znoja polako stvara jezero ispod sebe, on uživa. Glava gitare je usmjerena ka zvijezdama, pokazujući gdje se trenutno nalazi onaj što njene žice miluje prstima poput ljubavnika koji je zanat ispekao tako dobro da će ga genetskim putem prenijeti na svoje sinove.
Rečenica koju muž uvek upućuje ženi kad deca nešto zajebu ili ne urade kako treba po njegovim preldzijskim pravilima.
- Dobar dan komšija, ne bih da smetam ali video sam ti malu jutros dođe u pola šest u vidno alkoholisanom stanju. Ne bi ti ja ništa pričao pa znaš mene, nego su onih pet momaka sa njom što su bili goli do pojasa jako vikali pa mi se beba probudila. I ona se nešto uvriskivala valjda su je jako drpali ako me razumeš?!
- Hvala komšo rešićemo te neprijatnosti neće se ponoviti...
:zatvara ulazna vrata i kreće da se dere iz petnih žila:
- Jebem ti ženo majku ma ti si za sve ovo kriva, ti si je oblačila ko Suzanu Mančić od malih nogu. Pakujte se obe i da vas ne vidim, ne smem više od vas međ ljude d'iziđem...
- Tata, tata vidi kako mi stoji suknjica?
- Mileva dolazi ovamo jebem ti lebac krvavi ma ti si za sve ovo kriva, ti si mu kupovala barbike umesto pištolja. Ej moj prvenac da bude furundžija Bože imali te gde god. A ti Milane mrš u sobu da te ne vidim.
Upotrebljava se za prozivanje starijih neženja koji su počeli da ćelave.
-Je li Žare, kad ćemo da zalijemo?
-Otom potom, ima vremena...
-Šta bre ima vremena, bolje požuri, da ti deca kosu makar zapamte. Pogle, zalisci ti se do peta protežu!
-Aman, mani me se čoveče...
Dve ili više prostitutki koje rade u istom rejonu a nemaju ni jednu polno prenosivu bolest.
Ključan segment dugometražnih reklama proizvoda koji ljudima iz temelja menjaju život. Bilo da je reč o medicinskim sredstvima kao što su magnetni mider protiv raka i ekstrakt lemurskog belog bubrega protiv dijareje ili nasušnim asesoarima: silikonskom držaču skrotuma i elektronskoj štipaljci za nos, ništa ne može zameniti preporuku iskrenog glasa spašene duše koja vam prenosi svoje iskustvo.
Vodenjkasti pogled vapi iza dvocifrene dioptrije izborane starice (Darinka, 88 godina, Šid, penzionerka), dok se u krupnom kadru priseća kako joj je bilo dok je koristila običan štap. "Drvo se brzo ishaba, a gumeni kraj probije, te se koeficijent trenja naprasno menja i dovodi do varijanse u trajektoriji kretanja i frekvenciji zvuka poštapanja", vajka se ona. "A zamasi ka najbližima su tako neprecizni", dodaje.
Sa novom Turbo-Patericom 3000 sve je postalo ružna prošlost. Osmeh se razvlači na bakinoj fizionomiji, dok mustaći miluju vrh nosa. Vidimo i blistavu Turbo Patericu odmah pored. Izrađena od lake kompozitne legure, opremljena laserskim navođenjem i ultrazvučnim rasterivačem kučića, Turbo Paterica svog korisnika vodi sigurnim putem do još dublje starosti. "Možda sam jednom nogom u grobu, ali sa TP 3000, ja sam faktički sa dve van", kaže simpatična gospođa i krepkim hodom vrteći štap oko kažiprsta izlazi iz kadra, praćena blinkanjem lasera i Cunetovim hitom iz ugrađenog MR3 plejera.
*
Darko (Kragujevac, 40) već dugi niz godina radi u agenciji za poslovnu pratnju Trabant DOO kao senior žigolo developer. Usled čestog boravka na terenu i nesebičnog ulaganja u starije, zahtevne i gaboraste klijente, patio od hroničnog umora, suicidalne opsesije i aritmije prostate. Za Dildomat™ doktora Milojebića je čuo od prijatelja iz inostranstva i srećan je što postoji i kod nas.
"Samo u određenom trenutku uključim Dildomat i on završi posao. Meni preostaje samo da pričam sa klijentom i ujutru ispržim jaja i skuvam gorču kafu", kaže, a zatim se okreće drugoj kameri. "Otkad ga koristim, mirnije spavam ih i mogu više vremena da provedem sa porodicom. Preporučio bih svim kolegama.” Baterije se kupuju posebno.
Radni epitet za smrad.
Skraćeno poređenje oštrih mirisa (amonijaka, hlora).
- Prdiš ko žena!
- Jel smrdi?
- Štipa za oči! Otvori prozor!- Kakva im je klonja!
- Žalosna.
- Jel jako smrdi?
- Štipa za oči! Još mi suze idu!
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Nebo se otvara i nesebično daruje! Zrak duševnog prosvetljenja pada nam na uboga lica! Osećate li kako se gorčina gradskog života pretapa u eliksir parasimpatikusa u kotlu Vaše natmurene svakodnevice? Osećate toplinu? To se otčepljuje tobogan kog su naslage kulturne i materijalne korozije i čamotinja rutine odavno blokirale. A taj tobogan je put ka nirvani, put ka hedonističkoj oazi, sklonište od opšte lelemudije i dušmanluka s kojom imamo čast da se družimo na dnevnoj bazi.
Da ponovim, nebo se otvara i nesebično daruje.
Daruje nam elektronsko-mehaničkog mesiju, rešenje za odrpane nerve i žuljevite šake: prečistača, ne samo vazduha, već i pohabanog razuma i oslabljenog duha. On jonizuje! Ne samo sićušne čestice, nego i samu našu pojavu. Krišom nam krade elektron iz poslednje ljuske ličnosti i pretvara nas u krajnje pozitivnog nepokolebljivog stoika sazdanog od testa optimizma. Noćno svetlo kažete? Pre bih rekao sveprisutni svetionik, dugo ksenonsko svetlo na autoputu ka izbavljenju, ili čak skromni skeledžija preko Hadove reke.
Zar sve ovo u jednom paketu?
Koliko god neverovatno zvučalo, istina je. Ovakav sklop postoji i ponosito se smeška sa televizijskog ekrana. Funkcionalnost kakve nema u tri sistema Mlečnog puta. Čedo inženjera i indijanskih vračeva, protkano prostošću alpske čobanice, može biti Vaše za simboličnu količinu dukata, u četiri jednake mesečne rate.
Ta, zašto biste se premišljali i uskratili sebi portal ka dimenziji u kojoj ste Vi jedini kovač i jedini arhe, jedini uzrok svega i jedini cilj svega? Nabavite jonizator ozonizator noćno svetlo i uzdignite se na nivo starih Maja i svevidećeg oka.
-Ukoliko poručite u sledećih trideset minuta, poklanjamo Vam i priručnik za spoznaju astralne projekcije u više kvantnih stanja.
Skup prežvakanih tema koje se svaki put iznova i iznova aktiviraju pri bleji sa određenom ekipom. Iako su smorile nakon drugog puta, usled dokolice i manjka kreativnosti vraćamo se na iste. Najčešće su to interni fazoni, valjanje u blatu na Kališu sa e promila alkohola u krvi, pegliranje sa istočne kapije po slučajnim prolaznicima sa Konjarnika i forhend-bekhend šamar od lokalne prepičke nakon što ste joj jasno izložili da ste Cipiripi i da biste je iscepali kao osnovac udžbenik iz geografije na kraju godine. U suštini, sve ono detaljno obrađeno, ispitano i konzervirano tako da se sačuva od zaborava.
1 - Matori, daj tog vopsa više, osuši mi se grlo.
2 - Evo brate, nego kad smo već kod vopsa je l' se sećaš kad smo onomad pevali "Ne volim te Alija" u sred muslimanskog dela Sarajeva, nakon što smo izbačeni iz kafane, a taksista nas izbacio kod Baščaršije. Jebote, kad nas tad neko nije overio kalašem u vuglu nikad neće. Možda nas onaj matori Bog pogledao tada, u suprotnom bismo mirisali travu iz korena.
1 - Ne verujem u Boga, brate, meni je to totalno lejm priča, šta je on kao, baja koji sedi gore i drka džijadžojce, to jest' nas, jes boli ga rac, pre bi uzeo i cepao pes, ili u najmanju ruku Operejšn flešpoint.
2 - Ma šta ti znaš? Dokaži da ne postoji.
1 - Oću bole me kurci, dokaži ti da postoji. Nevin je dok se ne dokaže suprotno, to jest nema ga dok ne dokaže da ga ima.
2 - To već zvuči malo bolesno.
1 - Kad smo već kod bolesti, oni ludi Korejanci, imaju pun kurac nuklearki. Šta bi ti radio da počne napad?
2 - Glupog li pitanja, sakrio bih se u frižider, jebiga ima debele metalne zidove, zaštitio bi me u dobroj meri od radijacije. Šta da radim kad nisam Židov pa da imam sopstveno sklonište.
1 - Kad smo već kod njih, odakle, bre, njima toliko love?
3 - A da vas dvojica malo promenite ploču, konstantno ste na ripitu, slušam ovaj razgovor cirka 5000 puta, Marina Tucaković vam nije ravna. A o Đoki Davidu da ne pričamo.
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Životni vek. Tren, ako uzmeš u obzir da se Veliki Prasak desio pre 13 i kusur milijardi godina, u nekoj već postojećoj formi i dimenziji svemira. I da je ova naša loptica pretrpela gomile vulkanskih erupcija, kisele kiše, ledeno doba, kolizije sa asteroidima i kometama, nastanke i nestanke žive materije, evoluciju i istrebljenje. Bezbroj rođenja i isto toliko smrti (minus mi, koji jesmo).
Dakle, onog momenta kad počneš da se nerviraš što si niko i ništa, kad sitnim uspehom podstakneš svoju bolesnu ambiciju i još bolesniji ego, kad zarad malog, ličnog ćara ispadneš nečovek i prevariš bližnjeg svoga; seti se da tvoj životni vek traje minornih 80 godina, i to ako si živeo smerno i zdravo (čitaj: kao pičkica i papučar, a svi znamo da nisi).
E, sad, sa tih tvojih majušnih 80 godinica, koje predstavljaju zrnce peska u Sahari, naspram milijardi godina sveta i veka, pokušaj da zamisliš (mada nećeš uspeti) svoju ultra-piko-nano-egzistenciju u zaseoku zvanom Mlečni Put u ruralnom, zabitom delu nepreglednog prostranstva ovog Univerzuma. A bilo bi apsurdno da je jedini...
- Jedan himen, više-manje? Daj, zar stvarno misliš da je toliko bitno? Daš?
Nedvosmislen opis siline pojedinca koji nesputavano koristi svoju moć nad okupljenom grupom.
- Šefe, ovaj novi direktor će nam jebati kevu...
- Rasteraće nas k'o mačke s jebišta!
