Retrospektiva života

Честа радња у животу свих нас. Надође тако у тренуцима тамним, у очају и самоћи. Наиђе као плима и под руку води срамоту. Седнеш крај прозора, запалиш јефтину крџу и уз домаћу брљу се сећаш неких безбрижнијих времена. Спазиш слику из основне испод 'Блица' на креденцу и загледаш се у себе. Уз пијани смешак констатујеш да је са матуре а онда се зацрвениш и псујеш матер своју што те је натерала да изгледаш као бугарски шверцер, тако уредно очешљан у жутој кошуљи, на којој виси шарена краватица. Носиш лепе црне ципелице и из њих вире беле чарапе... Фино, естетски нема шта. Кроз маглу долазе и љубавне поруке које си на матури слао Мири и исте ноћи, као шмокља плакао иза ресторана када си видео да је неки баја, средњошколац дабоме, скутером одвезао пут Пициног парка. За тим иде и туча ученика, која се за тебе завршила и пре него што је почела јер си се саплео и разбио вилицу о ивичњак... Па ту је и средња, тешио си се да ће у њој бити боље али ти си обитавао као дух и једва нашао рибу, која те је преварила већ трећи дан... Бар да си био неки ђак ту, него труба. Факс нећемо да помињемо, тога је чак и мене срамота. Мислиш тако и црвениш се, као булка, док схваташ какав слабић си био. Кунеш Бога, друштво и државу, затуцани Балкан... Кунеш и студенте, боље људе од себе, који завршише све у року и нађоше посао.Какав- такав, али посао... И бацаш чашицу, јебо јој пас матер и опет кунеш и проклињеш.