Roditeljsko shvatanje punoletstva svoje dece

Izuzetno cudan sindrom. Mi, kao "deca", mislimo da cemo sa napunjenih 18 godina, steći neka prava koja nismo imali dok smo bili ispod 18. Tu je recimo spada dozvola da koristimo ćaletov auto kad nam zatreba, da zapalimo pljugu ispred matoraca bez straha, ostanemo do ujutru u gradu ako nam se ostaje, i slično. Stvar je u tome što naši roditelji izgleda smatraju da smo punoletni tek kad započnemo život negde drugde, da to nije "ispod njihovog krova". Recimo kad odemo na studije, to je to. Oni tad za nas smatraju da smo mi odrasli, dovoljno zreli i pametni da se sami snadjemo sami u novom, velikom gradu. Ali tu je kvaka, deca k'o deca, ako je trpelo svakakve zabrane i embargoe od roditelja dok su bili maloletni, sada kad su sami svoji, poželeće da nadoknade sve ono što nisu proživeli onda kad su trebali. Onda kreće rasulo, prve žešće pijanke i budjenja na nepoznatim lokacijama sa nepoznatim ljudima, prvo trežnjenje u marici i tako dalje i tako dalje.
Znači, roditelji, ako je vaše dete loš student, zapitajte se da nemate možda vi nešto sa tim ?