O divne li su naše rupe na putu! Prosto ne znam kako bih vozio da nije njih. Posle više meseci provedenih na Kopaoniku, na žalost ne kao turista nego kao vojnik, zaboravio sam da hodam po ravnom. Saplitao sam se o ravan put. Navikavnje na civilne puteve je trajalo neko vreme.
Zamislite sada da se sada sve rupe zakrpe. O, užasa! Ne bih više znao da vozim. Taman sam navikao kuda mogu da prođem a kuda ne. Dok sam vozio reno 4, auto koga ne zanima kakav je put, nisam mnogo mario za rupe. Sada kad sam svoju pozadinu smeitio u sedište finog lepog auta, koji je još i nizak, upoznao sam svaku rupu u gradu. Neko sa bezobraznom maštom bi pomislio da pišem o nekim drugim rupama i uticaju automobila na pronalaženje istih.
Ako krenete iz centra grada ka periferiji, ne treba ići putem koji je najkraći. Odoše amortizeri ili kao meni pre neki dan auspuh! To su naši vrli gradski oci lepo smislili. Idite zaobilaznim puteljcima. Vidite kakvih sve lepih kuća ima. Što samo centar grada da se razvija?! Šetajte i vozikajte se malo i po sokacima. To je dobro za razvoj ekonomije. Pa kad i budžaci zažive novim privredni životom razrezaće nove poreze. Od poreza će zakrpiti rupe. Sve! Ne samo do njihovih kuća. Da se jedan od njih ne oženi prilazni putevi do njegove kuće ne bi bili okrpljeni nikada. Nema smisla da svatovi voze levo desno a da budu trezni.
Kada sve bude lepo i nalickano, bez kratera, nećemo više uništavati naša vozila po putevima nego, kao sav normalan svet, posle par piva u banderu!
