Ovo nam najčešće kaže osoba koja voli da okoliša sa pričanjem priče. Kada je mi požurimo da ispriča ono najbitnije, on nas samo lagano smiri ovom rečenicom.
-I tako ti, a moj dragi, krenem ja u lov sa svojim Šarovom, išli gore u Kladanj, ima dobra čeka.
- I jesi li šta ulovio?
- Dobar je to ker, ih... Sjećam se jednom kad smo lovili na Majevici, poveo ga ja sa sobom, bio i sin tad sa nama. I taman...
- Čekaj ba, ode ti u široko. Šta je bilo sad u Kladnju?
- Sad ćeš ti čut. Elem, na Majevicu kad smo išli, povedem ja Šarova sa sobom. Istom vidiš on se ukipio, ne mrda. Odmah sam ja skonto da je tu nešto opasno, ugledao je nešto. Ja polahko tamo do njega, kad ono... Međed. Naštimam pušku, naciljam i pravac među oči mu puknem metak. To je onaj međed iz primaće sobe.
- Fino, fino. A šta bi sa Kladnja?
- O tom drugi put, moram sad obloge da stavim na noge, nešto k'o da me vrućica fata.
