Osjećaj kad ti dođe maca na vratanca, a cica na kolica. Kad imaš vrapca u ruci, a goluba ko jebe. Dohakao si nekome. Došlo je i tvojih pet minuta. Vrijeme je za naplatu duga. Ko je jebo – jebo je, svanulo je.
Onaj osjećaj kad ti legne plata. Kad ti venama kola nadmoć.
Kad slobodno možeš da kažeš : „JA JEBEM!“
Bilo je ljeto 1996. Vrijeme kad je Ronaldo igrao za Bareslonu, Del Pjero objašnjavao u Juvetusu, a Perica Ognjenović u Zvezdinom dresu svojim čuvarima tjerao sjede u kosu... Bio je stvarno lijep dan.
Mislio sam kako ću sa ortacima da pikam malo lopte, kad je ćaća ušao u sobu:
-Mali, obuvaj šangajke, i nađi neku crvenu majicu. Požuri, ajde!
-Nemoj me tata opet voditi na koridu u crvenoj majici. Upišao sam se od straha kad je prošle nedjelje Zekonja krenuo na mene!
-Sunce tatino, moraš se čeličiti! Ne boj se, nećemo na koridu, idemo na utakmicu. Sloboda igra protiv Ajfora, majku im jebem okupatorsku.Utakmica je trebala da bude prijateljska. Da se pokaže Visokom predstavniku, kako Ajforovi vojnici pišaju po bosanskoj divljačkoj sirotinji, i kroz fudbal ih uče demokratiji. Na novom terenu nije moglo da se igra jer su na centru još uvijek bile rupe od granata. Igralo se na starom. Onako, fin proplanak, sa uzvišenjem za publiku. A publike je bilo, kao kad je 70-ih sarajevski Željo dolazio da igra u Kupu.
Izašli su igrači na zagrijavanje. Pozdravili smo ih burnim aplauzom. Ajforci u modernim dresovima, novim kopačkama. Donjieli su bar deset lopti za zagrijavanje. Čuo sa kako neki stranac stalno spominje nekog Reobija Faulera. Naši su imali dresove iste boje, šorceve različite, a štucne kako ko.Igrali su šene sa jednom loptom.
Sudija je označio početak meča.
-Tata, oni će nas pobijediti. Ja ih svako jutro vidim kako trče, dok sam išao u školu. Jači su.
-Sine, kosidba je najteži sport, a sad je kosidba u punom jeku. Samo dok se ovi naši razgoropade.Ajforci su imali prvu priliku. Lopta ze otišla visoko preko gola. Publika je to iskoristila.
-JEBO TI SESTRU SVOJU GARAVU NE IGRAŠ NA MARAKANI!
Lopta je ukradena.Naši su se malo trgli poslije lošeg starta. Počeli smo da dominiramo terenom. I publika je to osjetila pa je uz povik „OVLADAJ“ davala krila našim pulenima. Ćaća je izvadio rolnu toalet papira.
-Sine, daćemo gol garant. Kad im ga strpamo baci ovo na teren. Takav je dogovor publike.Pred kraj prvog poluvremena- GOL. Poletjeli su oni papiri ko da smo u Bariju prije rata.
Drugo poluvrijeme. Rapsodija u crvenom. Naši momci ubijaju. To ore po terenu. Sad su naši i Božiji!
Pade drugi gol, publika u delirijumu. Nedugo zatim treći, pa i četvrti. Počelo je navijanje:
PET KOMADA, PET KOMADA, TO JE NAŠA NADA!
Pao je i peti gol.Utakmica je završena. Ajforci su kupili svoje prnje, dok im je svježe poniženje curilo niz čelo. Mogli su nam makar ostaviti kopačke, kad kosimo u strani da ne otkližemo, njima ionako ničem ne služe. Poslije si ih naši pozvali u kafanu, da ih uče srpski. Nisu oni svojom voljom došli na Balkan, oni su krivi samo što ne znaju igrati lopte.
Bila je to fudbalska borba Jablana i Rudonje.
Sunce ti jebem gdje sam bio kad je sniman „Montevideo“
