Šareno i sivo

Pišem tebi, srećan što ne moram da specifikujem ko si tačno, time štiteći sebe od mogućih kontra-pitanja, jer su moja pitanja i odgovori striktno retkorički, i striktno za mene.
Ako me ispoštuješ i igraš po mojim pravilima, onda kul, (s)naći ćeš se već negde medju ovim haosom koji sledi, valjda.

Ja nisam sretan čovek. Moj otac je kreten, još plus svestan toga. Moja majka mi je popuštala previše, pa sad i ja popuštam jer mi je ušlo u dušu da budem dobar prema svima, pogotovo prema onima koji su to najmanje zaslužili. Smatram manom to što nemam srca da kažem ljudima da su ispali pičke, kad ispadnu pičke, i zveknem ih u glavu kad to zaslužuju. Naleti sivoće i ništavila su sve češći, i sve im manje povoda treba za to da se manifestuju. A sve je teže mazati ih kolorom, a još teže očuvati iluziju pred onom šačicom ljudi koji mi znače nešto u ovoj partiji života. Čak i ta nekolicina mi smeta u odredjenom procentu konstantno, jer moja želja za samoćom i mirom često ume da bude prejaka za svu ljubav, pažnju i ostale ''normalne'' emocije kojom me ljudi okružuju.

Ja nisam loš čovek. Naprotiv, znaš me. Znaš koliko stavljam druge ispred sebe, i ne ljutim se ako medju poslednjima stignem na cilj, jer mi je bitno da si ti medju prvima tamo, izvuče mi iskren osmeh na lice. Što kaže Mile - ''Pošten bez ambicija, luzerska tradicija''. Tako nekako. Ljutio bih se, ali nemam dovoljno motivacije i ambicije da promenim, pa samo bude meh. Jebiga..

Ja sam tvoj lični klovn, čuvar, heroj, strah, tvoja tuga i ljubav, sve tvoje što te pokreće. Žao mi je što ti nisi sve to isto kod mene. Ako ti je za utehu, niko nije. I, izgleda, nikad neće biti. Odatle moja sivoća. Voleo bih da znam da će se to jednom samo naprasno promeniti, nešto u mojoj glavi kliknuti, i sve to doći i ofarbati moje sive zidove lepim bojama, uključiti motore ambicije i želje za trudom, umesto ovog stanja u kojem sam sad. Mrzim apatiju, a koliko je mrzim, toliko mi je tu udobno, jeben paradoks.

Mir nalazim u pesmama i muzici koje pišem, i onda posle lažem da nisu za tebe, kad me pitaš. Mada kontam da sam odavno provaljen, samo ti je žao da mi kažeš da znaš.
Ali nema veze, živeli smo u toj medjusobnoj iluziji do sad, možemo i dalje, zar ne?

Verujem da se prepoznaješ do sada već ovde negde, zar ne? Ako je tako, onda mi pomozi da promenimo neke stvari.
Ako se ne vidiš nigde ovde, onda još bolje.
Nisam ni nameravao da ovo baš ti pročitaš, ovo je samo za, meni, nebitne.