savest

Savest, ne samo što grize, nego i goji.

Septembar davne 1993 god. , kada je jedno jaje koštalo ko Svetog Petra kajgana.

Baka Slava (Bog da joj dušu prosti), mršava starica, naboranog i požutelog lica i sedih vlasi, osušenih koščatih ruku metila na krilo mene, dete upalih obraza, vitko i okretno kao čigra, srećno i zadovoljno svojim estetskim izgledom!! Levom rukom me prigrlila, a u desnoj drži „a la carte“ obrok – parče leba namazano s` mašću posuto alevom paprikom.
Gura mi pod nos i nariče:

Ona: Ajde, uzmi jedan zalogaj, mali, mali, malecki...

Ja: Ne mogu.

Ona: Ajde, živa ti ja!

Ja: Baba, ne mogu!

Ona: Ako ne uzmeš, umreću ti, odapnuću, lipsaću, baciće me međedima, rastrgnuće konji, osmudiće me, golicaće me guščjim perom do smrti, vezaće mi mlinski kamen oko glave i baciće u more...

Ja (grize me savest): Ugrizem parče.

Ona: Aj` sad za mamu...

Ja (ako ne uzmem za mamu, a uzeo sam za babu, grišće me savest, jer za mamu nisam): opet ugrizem parče

Ona: Sad za seku...

I tako, istom taktikom se služi dok ne prođe sva kolena koja pamti, od kurđela preko askurđela do kurajbera.

Danas, eto mene, konj isturenih, smežuranih, oblih obraza, dupeta kao školjka od vc šolje, smejem se nad svojom sudbom, a zbog mene, naravno, savest nikoga ne grize...