savest

Септембар давне 1993 год. , када је једно јаје коштало ко Светог Петра кајгана.

Бака Слава (Бог да јој душу прости), мршава старица, набораног и пожутелог лица и седих власи, осушених кошчатих руку метила на крило мене, дете упалих образа, витко и окретно као чигра, срећно и задовољно својим естетским изгледом!! Левом руком ме пригрлила, а у десној држи „a la carte“ оброк – парче леба намазано с` машћу посуто алевом паприком.
Гура ми под нос и нариче:

Она: Ајде, узми један залогај, мали, мали, малецки...

Ја: Не могу.

Она: Ајде, жива ти ја!

Ја: Баба, не могу!

Она: Ако не узмеш, умрећу ти, одапнућу, липсаћу, бациће ме међедима, растргнуће коњи, осмудиће ме, голицаће ме гушчјим пером до смрти, везаће ми млински камен око главе и бациће у море...

Ја (гризе ме савест): Угризем парче.

Она: Ај` сад за маму...

Ја (ако не узмем за маму, а узео сам за бабу, гришће ме савест, јер за маму нисам): опет угризем парче

Она: Сад за секу...

И тако, истом тактиком се служи док не прође сва колена која памти, од курђела преко аскурђела до курајбера.

Данас, ето мене, коњ истурених, смежураних, облих образа, дупета као шкољка од вц шоље, смејем се над својом судбом, а због мене, наравно, савест никога не гризе...