Poslao Voland pismo, kaže da je dobio najnoviji katalog, sa brojnim novotvorenim ljudskim karakteristikama, koje prete da pomute slavu njegovog najomiljenijeg i najinspirativnijeg greha.
Ukoričeni katalog, masan papir, lepe ilustracije, sve na popustu.
Kaže i da se svakodnevno otvaraju nove fabrike Carevih novih odela.
To je hit, to danas smatraju elementarnom estetikom i da nijedna njena vrednost ne prolazi bez svoje marketinške ciljne grupe. Mada, kaže, da im ne treba nišan. Pucaju u prazno, uvek pogode. Ali ima i nišana, opet na popustu.
Čudi ga kako smo nemi. Nas trojica.
Starino, tebi poručuje; Voliš onaj oštar miris vazduha prvih zimskih jutara? Ovekoveči to svoje osećanje jednom Holmark čestitkom: "Onaj oštar miris vazduha prvih zimskih jutara!", pa ponesi čestitku sa sobom kao vid inspiracije i podsetnik za bolje sutra, jer si pronašao istomišljenike, a ne oni tebe (bar se nadaš). Lakše je ćutati čitav radni vek u svojoj kancelariji 2 sa 2 i dočekati svojih desetak godina staračkog konformizma, uz jedan omanji fond za svoju decu i rezervisano mesto u raju uz birokratski red na čistilištu koji, kako kažu, je čista formalnost.
Tebi golobradi kaže; Ti debeli, što bleneš u taj podrumski prozor u svet! Jesi li čuo da su izmislili točkove koji se montiraju na kitu, pa kada ti se, nesuđena simbiozo, pripiša, kita sama ode do klozeta, pa se vrati. Ni koitalna problematika ne treba da te brine. Izmislili su oni Breda Pita da jebe mesto tebe!
Sećaš li se godišnjih doba? Ne mislim na Vivaldija. Nisi čuo za Vivaldija? Koristiš klimu. Znam, zato te i pitam. Ako, tako je podnošljiviji kapitalistički krematorijum.
Čitaj kako je napisano, razumi kako nije.
Ne ispisuj svoju sudbinu ti budalo, ti. Zar ne vidiš kataloge? Sve je spremno za tebe, dovoljan je jedan klik daljinskog upravljača za gašenje moždanih vijuga i nekoliko lekova za stres. Carpe diem, ali prvo zavoli osmeh skriven iza brkova svog gospodara.
Poručuje nam da se urazumimo, narušavamo mu životni prostor. Suviše nas je.
U jednom gnomičkom kafanskom razgovoru, kada je požegača rušila sve skrupule i činila da granice etike lelujaju ko prirodne sise padavičarke na koncertu Hladnog piva, čuo sam od jednog sužnja života i redovnog kafanskog gosta, da smo svi mi životinje. Pijana budala, koja priča brzo i nesuvislo, a kada sam mu pomenuo Orvela, rekao je da ne voli te novotarije i da pere veš na ruke. Čovek, koji je u rukama držao samo motiku i žene, a što se slova tiče, dovoljno mu je da ih poštar zna. Ipak, pametniji od miliona pasivnih nihilista-prdonja za računarom, koji mogu da ti fotošopuju sliku da izgledaš kao da sam sebi dudlaš đoku.
Ovaj drugi pak, pripadnik upravo te kaste autopilotiranih lutaka od mesa bez trunke ideje, uze moj pomen Orvela kao napad na strukturu zaglupljivanja i nedovosmisleno mi stavi do znanja svoje nepatvorene stavove o "nama". Čitavši između redova izvukao sam: "Beži odavde dok još možeš, ti suvereni vlasniče trzaja svesti." Kada sam stigao kući, pismo me je čekalo na pragu._______________________________________________________________________
Delo autora KaLu Ka i moje malenkosti.
