Postoji li lepši osećaj od ovog: Zamisli kako promrzao i pokisao stojiš na prepunoj stanici i vidiš kako ti se posle 17 minuta čekanja, polako približava poluprazan (polupun) bus. I dok vozač lagano oduzima gas i stiska kočnicu, ti, na osnovu brzine njegovog usporavanja i svog bogatog iskustva, procenjuješ na kom će mestu završiti vrata busa. Gurkaš se kulturno i polako, sa smeškom ( možeš i da se praviš da pričaš na telefon, samo ga prethodno stavi na silent da ne bi ispao debil) i zauzimaš startnu poziciju za ulazak. Bus se polako zaustavlja, komešanje nervoznih i pokislih ljudi raste, a tebe boli uvo, zauzeo si stav i čekaš. Bus staje tako da ona linija na sredini vrata, koja deli vrata na leva i desna, dođe pred tvoj nos postane tvoja osa simetrije. I onda PŠŠŠŠŠŠŠ. Vrata se otvaraju tačno ispred tebe i otvara ti se novi pogled na stepenice, nekoliko slobodnih mesta, među kojima je i zadnje sediste. Sigurnim korakom i sa smeškom na licu dođeš do zadnjeg sedišta, sedneš do prozora , jer osobu koja sedi pored prozora i gleda kroz njega u prazno neće podići nijedan penzioner (prilično sam siguran da je ovo jedino takvo mesto u autobusu), ćušneš slušalice u uši, pritisneš play i ne osvrćeš se više do kraja putovanja.
E sad, ponekad je vrlo zajebano izaći odatle, al jebiga, presedeo si ceo put. Pa ne može i jare i pare.
