U pitanju je probavljivi ugljeni hidrat čiji se najveći deo dobija preradom šećerne repe u jednom od najsmrdljivijih procesa poznatim čovečanstvu. Vaistinu, kažu da bi i kikindski ispumpavač septičkih jama dušu ispustio pri pukom obilasku pogona za isparavanje šećernog sirupa.
Nazivaju ga hranom za mozak što bi objasnilo zašto su najveća tehnološko-umetnička dostignuća eskimske kulture čija je iskonska ishrana jako siromašna šećerom - sanke koje vuku psi i popularni napev Gurđaj, Gurđaj.
S druge strane, u njihovom rečniku do pojave belih istraživača nije postojala reč zubobolja.
