Nekada davno, dok nije bilo interneta i generalno računara deca su živela to njihovo detinjstvo punim plućima. Jeste bila su druga vremena, ali iako su materijalno imali manje bili su daleko bogatiji nego bilo koje današnje dete koje prvo nauči da krekuje Majnkraft na tabletu pa tek pertle da veže.
Da, da, znam, pre je bilo bolje a sad ne ali nije to ovde poenta nego kako se više maštalo. Nije bilo sirovog pogleda na stvari, striktne hijerarhije a i receptori čula za vid su registrovali daleko više boja od crne i bele. Najveći je problem što sad imaš gomilu staklorezaca koji se nazivaju roditeljima čije se staranje ogleda u savršeno oblikovanom staklenom zvonu u kojem drže svog mezimca kao šarenog papagaja kojeg po potrebi prekrivaju kako bi ga zaštitili od tobože surove realnosti, jesena i javora.
Dobro si pročitao, te semenke pomenutog drveta su služile kao helikopteri jer su bile specifičnog oblika i lepo su leteli na blagom povetarcu, ali to više nije ni važno.
''Sedeli smo na istoj onoj klupi nas par što je ostalo. Posle svih tih godina je svaka reč postala suvišna. Opet sleće gavran na onaj javor i kreće da ga trese, ali sad nemaš kome druže stari. Prokleta tišina.''
Definicija napisana za takmičenje Tvoja definicija zvuči poznato.
