Duševni poremećaj! Patološka potreba da se pomaže onima koji pomoć traže i onima koji pomoć ne traže. Osoba sa ovim poremećajem često ide na kurac svojoj okolini svojim stavom kako je neki tamo lokalni narkoman zapravo mnogo dobar dečko, što niko sem obolelog/obolele ne vidi zato što je zao i grozan, samo oboleli vidi "dobro" u njemu. Poremećeni je najčešće kao jedva prosečan u svemu (inteligencija, obrazovanje, materijalni status...), beskorisan član društva (obično propali student, nezaposlen, u najboljem slučaju član neke glupe neprofitabilne nevladine organizacije). Oboleli redovno donira novac prosjacima i zbog svoje "humanosti" u svojim očima je Bog.
Njegova "humanost" je zapravo jedini lek za njegove ozbiljne komplekse niže vrednosti, osećanje jadnoće i bezvrednosti.
