Posjetilac bioskopa na najzvučnijim projekcijama kada je sala puna. Stacioniran uvijek u prvim redovima, sa najglasnijom melodijom zvona telefona koju pušta par minuta tako da je svi čuju prije nego se javi. Nikad sam, kreće se u grupi od 3-7 članova. Toliko glasan da je nemoguće gledati domaći film i čuti replike kada je u sali. (Doduše, domaće filmove novije generacije ne vrijedi ni gledati.) Iako karakterističan po svemu nabrojanom, osnovna njegova odlika su "duhoviti" komentari samog filma izrečeni naglas... ovaj... nakrik.
Sala bioskopa. Tišina. Početak projekcije na filmskom platnu. Pojavljuju se imena producenata, režisera, glumaca...
Sinemaljakse: " ´Alo!!! Pustite Dnevnik dok ovo ne počne pravo!!!"
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.