Neuništivi i najzajebaniji korov. Može da preživi radijaciju i atomsku katastrofu. Moj najveći neprijatelj kada čizmama gacam i radim u bašti. Mrzim ga iz dna duše.
Sirak najbolje uspeva u Srbiji od svih biljaka. Ne treba mu voda, Sunce. Ne treba mu ništa. Sam sebe izdržava. I kada se osuši i iščupa iz zemlje, njegov sklupčani koren može ostati i do 9 godina tako bačen, može ako se zakopa, ponovo da izraste. I to samo za mesec dana. Raznosi se vetrom kao padobranci sa maslačka. Stariji zemljoradnici su mi pričali da ga nije bilo vrlo malo do Nato agresije. Otada se utrostručio. Đavolja biljka.
Svako može posuti tonu otrova na svoje parče bašte i zatrovati i što valja i što ne valja. Umetnost je sačuvati biljku i ubrati plodove koji ne mogu da se mere sa onim sa pijace.
Sirak me svake godine namuči. Seče mi dlanove, stvara mi žuljeve, krivi mi kičmu, uvek jedan mali korenak ostane u zemlji koji ne primetim. I kada napokon sve završim, vratim se sledećeg vikenda, on ponovo zavladao u bašti. Uzima vodu paradajzu, paprici, krompiru, svemu korisnom. Kada se uhvatim u rat s njim, golim rukama sa vojnim ašvočićem i bez ikakvog prosipanja herbicida, to je nešto kao borba Davida i Golijata. Samo što je ovde mnogo Golijata, rađaju se dok se ponovo ne vratim u baštu.
Moral je spao. Vreme radi za njega. Pobedio sam uvek do sada, ali ne znam kako ću sledeće leto.
