Веома усрана ситуација.

Politički korektan izraz za: sranje.

Jedno od najmilijih studentskih stanja - kad ti stigne klopa od kuće nakon nedelju dana pukog preživljavanja, pa konačno možeš da budš sit ko čovek.

Reč koja priprema sagovornika za ono što ne želi da čuje. Ne, nije u pitanju nikakva tragedija, već uglavnom dokaz gluposti onoga ko se obraća. Situacija je najbolji objekat za projekciju sopstvene budalaštine, odnosno dobar način da se iskoristi ona stara "ko prizna pola mu se prašta". Sagovornika ko jebe, on se tog trenutka pretvara u saučesnika, koliko god ne želeo to da bude.

Zakuvava se, kao kafa što se zakuvava. Sa kockicama šećera što se na dnu dijelom tope, a dijelom razbijaju kašičicom. Pod brijezima kafe o koja se lome opne uzavrele, mahnite vode, zakuvava se, zakuvava se... Biće sve opet mirno, biće sve opet jedno. Do tada se vodi ovaj rat stanja - čvrstog, tečnog i trošnog, zbijenih u vrtlogu. Voda vrišti, izdiže se, nestaje... Ovlažena zrnca kafe potpadaju pod sopstvenu snagu, survavajući se u to malo, uznemireno more, zasladjeno tihim šećerom. Metal kašike grebe po dnu, kao nasilnik i ujedinitelj raznobojnih i raznorodnih. I zaista, najednom sve je jednobojno i magmatično, ali usijanje nastavlja da traje. Postaje nepodnošljivo u tom skučenom ambijentu, zidovi su neprobojni, svijet je ograničen sa tri strane, i smješa se okreće nebu kao jedinom izlazu. Previranje, kipljenje, nadimanje, bijes. Revolucija. I tek tada, zaboravljena ruka gasi vatru i podiže taj mali, bakrom oivičeni svijet, i ravnomjerno ga rasipa u porcelanske šoljice. To radi tako rutinski, kao najobičniju stvar na svijetu. Jedino sjećanje na tek prošlu buru je toplota, koja i sama polako prolazi. Kada i ona odsluži svoje, situacija bude mirna, kao i svaki put. Do zakuvavanja.