Nema dalje, kraj. Još samo atomska bomba da padne. Dotaći dno života iz ove perspektive izgleda super. Čak ti i oblačan dan ide na ruku da budeš još sjebaniji. Negde si zajebao, možda i nisi kriv ali sigurno ćeš ga najebati kako god okreneš.
Juče su mi maznuli nov' telefon, cura mi kupila pre mesec dana. Kad sam joj kazao šta se desilo, ona popizdela, napičila me, rekla kako sam neodgovoran i ostavila me. Šta ću? Odem u kafanu, nema dinara u džepu al' imam obraz, napijem se k'o kreten, izađem iz kafane i na pešačkom me lupi auto. Sreća pa sam bio pijan, da sam kojim slučajem bio trezan verovatno bi poginuo, tešim se. Okrenut na leđima počinjem da se smejem, sad totalno razumem uzročno-posledične veze. Od glasnog smeha, iz obližnje kuće dotrčava matori sa lopatom u ruci, beng, beng... "Kretenu pijani! Decu si mi probudio, m'rš odavde!" Krvav i ponižen rešim da odem do obližnje hitne, ulazim u dom zdravlja u kome me doktor ljubazno odjebao, kao nije mi ništa, sutra da dođem a i nemaju nikakvo vozilo da me odveze u somborsku bolnicu. Dolazim kući, palim poslednju cigaretu iz pakle, otvaram frižider, prazan. Rešim da upalim komp, treba mi neka muzika, kurac, isključili su mi net. Dok sam šljoko u kafani i recko se, majstori kapitalizma su mi prekinuli dovod informacija u mozak. Gotovo! Kraj! Pizdim! Mislim da ću pući. Odlazim do kupatila s namero da isečem vene. Ne mogu više! Kraj! Previše! Kuuuuuuurac! Nema žileta, Bog te jebo!
