Nakazan. Ružan. Fizički devijantan. Trpi prezir većine i njihove opaske.
Povučen i tih, jer se boji da stupi u kontakt sa ljudima i zato što mogu da ga ispljuju i bace u tešku depresiju. „Kako su ljudi izgubili tolerantnost“.
Zar je bitno kakav je čovek spolja? Važno je kakav je unutra i da li nam prija kao osoba. Zbog uticaja većine oni počinju i samih sebe da se gnušaju. Tako da ujutru, kada obavljamo uobičajenu rutinu, provode više vremena za ogledalom.
Rano izjutra...
Ustaje polako iz tople postelje i dok češe glavu, teturavim koracima stiže do kupatila. Leno se hvata za hladnu, metalnu česmu i pušta vodu da teče. Nekoliko puta njom zapljusne lice, a zatim grabi četkicu sa raščerupanim vlatima i pere zube. Kada ispljune penu i ispere usta, pogled mu se prikuje za ogledalo.
Vidi strašnu priliku ispred sebe. Neobrijanu bradu, ušmagljeno lice, krvave bezizrazne oči, debele usne, širok i nabrekli nos, čupavu gustu kosu, bujne obrve.
Zajapurenim prstima, uz škripanje, čisti zamagljeni deo stakla, koji je nastao od njegovog vrelog daha.Iznenada, oseti u sebi toliki bes i rascep, da mu dođe da razbije ovo ogledalo u parčiće i jednim, sićušnim delom stakla sebi iskasapi lice. Tako neće moći da gleda ovu neprijatnu grotesku. Ali, tada shvati da je kukavica i da to ne može da uradi.
Šakama dodiruje pozamašni stomak. U sebi misli: „ Kakva sam ja rugoba! Imam veliki trbuh, izražene grudi, 35 godina i dalje sam nevin. Nikada u životu nisam imao devojku. A, ko bi i hteo da bude sa ovom zveri? One su me gledale, ne iz strasti već iz podsmeha. Kada god vidim devojku i kada pokušam da nađem njen pogled, ona na brzinu skloni glavu. To me boli. Ja sam zapostavljeno biće, kome treba malo istinske nežnosti. Žena koja će da me voli!”.
Tada stegne pesnicu i udari u zid. Lagano briše suze sa lica. Besno oblači majicu i ide na posao. „ Valjda ću uz rad zaboraviti na moj kompleks”, pomisli u sebi i sa nemirom u duši ode u novi dan i nove patnje.
