Definisano na jednostavan način, to je vid takmičenja u kome učestvuju učenici jedne ili više škola i takmiče se u količini znanja koje poseduju iz određenog predmeta. U praksi, sve je to mnogo komplikovanije.
Sami učenici se takmiče iz različitih razloga i pobuda. Dobar deo njih se takmiči pod uticajem nastavnika koji bi uspeh učenika na takmičenju tumačili kao svoj profesionalni uspeh. Drugi nastupaju pod pritiskom roditelja koji neretko kroz uspeh dece leče sopstvene komplekse. Treći su genetski predodređeni da budu štreberi i da se dokazuju, pa im takmičenja zaista nešto znače, uživaju da se takmiče i u tome nalaze satisfakciju. Četvrti (uglavnom srednjoškolci), u takmičenju (naročito republičkom, kada se često spava u hotelu u nekom drugom gradu) vide priliku da pojebu nešto, pošto smatraju da će obavezno da nalete na napaljenu i zagorelu vršnjakinju, puštenu s lanca i van domašaja roditelja, koja samo njih čeka da im podari svoje telo. U petu grupu spadaju pragmatičari. Oni se takmiče kako bi bili oslobođeni sa što više časova.
Sve ove vrste takmičara se mogu naći na bilo kom od nivoa - školskom, gradskom, okružnom, republičkom itd. Naročito je na republičkim takmičenjima gungula i ne zna se ni ko pije, ni ko plaća - desetine umobolnih nastavnika koji uporno guraju svoje kandidate i bore se za njih kao da su u ratu, drugi nastavnici i nastavnice (koji su takođe pušteni s lanca - bračnih partnera nigde na vidiku) su jedva dočekali priliku da se zbliže, organizatori trčkaraju gore-dole kako bi uknjižili neki plus kod škoskih nadzornika, tu i tamo se nađe poneki roditelj da osigura neizlazak deteta iz staklenog zvona itd.
I na kraju, pri proglašenju pobednika, obavezno mora da dođe do izražaja bar neki vid srpskog šabanluka. Npr. na izvesnom republičkim takmičenjima devedesetih, glavne nagrade koje su se dodeljivale uz diplome, bile su medalje - zlatna, srebrna i bronzana. Ali nije bilo dovoljno da budeš prvi na takmičenju da bi dobio zlatnu medalju. Mora da se štedi - samo ako imaš iznad 96/100 poena, dobijaš zlato. Ako imaš devedeset, dobijaš bronzu, bez obzira što si prvi.
Терор. Ја сам имао рецимо петицу из физике али не зато што ми је то нешто специјално ишло него зато што сам учио. И професорка ме тера на такмичење, ја сам покушао да се извучем и онда ми је запретила јединицом! Шта сам могао. Био сам у основној и имао страх од професора. да је било у средњој мало другачије би се то завршило :))) И касније сам ишао на нека такмичења али увек на нула поена и на зезање +++
I mene je isto profesor fizike terao da idem na takmičenje, i to zato što sam posle jedinice dobila peticu, pa me je zgotivio ( a to mi se i dan-danas redovno dešava).
Morala je moja mama da dolazi u školu da bi mu objasnila kako sam potpuno nesposobna za fiziku.+
+