I tek što si lupio dlanom o dlan, sve oko tebe se promenilo. Rek'o si sebi da je kraj, podvukao si crtu i tako označio novi početak. Ali, brajko - svaki početak je težak, a pogotovo je teži ako presečeš te konce koji su te držali. Zajebano.
Elem, rešio si da promeniš sebe, jer to tako treba. Odluka je pala, te si sa sebe strgao te nazadno-malagrađanske krpe, to odelo otaca i đedova i rešio si da odeneš novo ruho (carsko, jebote) i da, štono bi ekipa "Sitija" rekla, prezentuješ sebe u novome autfitu. "Sine", govoriš ti sebi, "sine - jebaćeš!"
Ali, avaj - život je kurva prevejana, te ti ne dozvoljava da se razmahneš. Ako ti "Plazma" ne dozvoljava da odrasteš, onda te sudba (kleta, je l' te) većma pravi idiJotom. Daunovcem. Sranje, znam.
Ovom prilikom potpisnik ovih redova ne želi da uvredi osobe sa Daunovim sindromom, već sam izraz želi da iskoristi u sasvim drugačije svrhe, šaljive, mada je svestan da će se pojaviti tušta i tma mentalno izazvanih osoba, nespremnih za bilo kakvu vrstu sprdačine, niti za crnjake pero kategorije, a kamoli za šalu i šegu tako svojstvenu mladima, kako telom, tako i duhom.
Dakle, nije sve tako sjajno kao što si mislio. Niti je lako. Da ti prosto objasnim: prsata plavuša, sa dubokim izrezom na dekolteu, neće samo zbog toga dobiti posao. Ako osoba zadužena za prijem novog kadra primeti da je plavušica malo sporija štono se sivih ćelija tiče, a daje znakove da bi rado pokazala jedan drugi dekolte i dozvolila eksploraciju tog predela, zašto da čovek ne iskoristi situaciju. Jeste, nije to moralno, a ni fer, ali život nije fer. Razumeš? Kurac ti razumeš, štono bi Manda rek'o.
Vidi, moraš imati neku žvaku, neki šmek, moraš imati forice, fintice, sve te sitnice koje su sitni delići - oni najbitniji. Jes' vid'o kako je onaj čip iz Terminatora keca što se pojavio u dvojci bio bitan za uništiti? E, pa, taj neki raduljica je i ovo što ti ja pričam. Da se samo pojaviš negde i staneš u pozi "'De ste, pičke, stig'o Husa iz Bit Strita", svi će te gledati kao da si pao s Marsa. Ne, nemoj mi pevušiti "Idemo na Mars", molim te. Ne, nije zato što je pesma sranje, već zato što je tvoje pevanje sranje. Ne blinkaj mi očima tako zbunjeno, pomisliću da hoćeš nešto da mi kažeš Morzeovom azbukom.
Jesi 'teo da budeš totalno moderan, da ideš na splaviće, gledaš i pipaš pičiće? Jesi - dobro, to je ok. I ja sam 'teo, kao mali, da budem kao Peđa Mijatović, ali kad se setim one prečke, skontao sam da je bolje da budem auto-limar, potajni numizmatičar i pisac lake, pitke eroCke poezije. Ne razumeš? Evo, da ti pojasnim: ja sam skontao da sam golja, mediokritet, da nemam nekih predispozicija za nešto više od ove lažne niže, srednje, radničke klase i to ne zato što sam lenj, već sam takva serija, takav koncept uvrnutog matriksa u kome bitišemo. Rešio sam samo da izvučem najbolje iz svega toga i da balansiram između ispijanja piva posle posla, pride komentarišući mlade cupike sa kolegama i slušanja Vivaldija u pozadini dok čitam Remarka.
I dalje ne kontaš? Naravno da ne kontaš, kad si blentav. I baš zato upadaš u prvu provaliju kada igraš Super Marija. Ti hoćeš da ideš u "Premijer ligu", a trenutno tavoriš na dnu "Druge lige zapad". Lepo je imati snove, lepo je želeti, lepo je sve to, ali treba biti realan. Problem je što ti misliš da je realnost ono što vidiš na TV ekranu, taj ružičasti, flafičasti svet, gde debeli smotanko skine curu kvoterbeku, plavušanu jebenom, usta ga jebem pederska. Khm... Da, realnost je za tebe "diskretno osvetljenje" nastalo presijavanjem disko-kugle, muzika iz "Prijatelja", ortačka bleja iz "VIP-ove" reklame i sreća ekvivalentna sreći porodice kojoj je Željko Joksimović namazao margarin na 'lebac za doručak. Da li lud ti si?
Opet ti blinkaš okicama svojim. Nisam ja bio vezista u vojsci, pa da razumem te šifrovane poruke, ja sam tenkista bio, ej! Nebitno. Vidim ja da sam džabe jeo gomna, da sam izgubio nit sa onim što sam želeo na samom početku da kažem. Idi sada, sine, idi i nastavi započeto, pa kud puklo da puklo. Jer, skvat ili skvirt za tebe nije svejedno.
