Opcija jedan.
Slaganje prati dopadanje. Tj, odredis osobu koja ti se svidja, pa gledas da li se slazes lepo s njojm. Cesto dolazi do razocaravanja jer osoba koja nam se svidja uopste ne mora da ima karakteristike osobe koja nama pase, stavise, cesto nema. A nase iluzije rade. Strasti su na nekom nivou, tesko nam je kad ostanemo bez te osobe, ali vrlo lako prebolimo(red velicine nedelje). I zaljubljen/a si.
Drugi slucaj. Odredis osobu koja ti se pase, i dozvolis sebi da ti se svidja ta osoba, ne teras se, samo dozvolis sebi. Ako skontas da bi mogli lepo da funkcionisete, krenes da se vidjas sa tom osobom, sve vreme ne dozvoljavajuci da se zabrana vrati. E sta se onda desi. Dodjes do momenta da imas nesto zajednicko sa tom osobom, odnos postaje jako lican, ti se osecas jako posesivno u vezi te osobe. Kad god ti neko kaze nesto tipa "Jesi karo ti nju?" pizdis jer neko izgovara tako prljavu recenicu i u nju ubacuje samu ideju o TOJ OSOBI. E onda skontas da je paljenje najobicnija glupost, i vidis razne ljude na ulici koji su da se napalis na njih, ali tvoje hemije nema nigde. Nigde dok ne dodje TA osoba. Onda ceo periodni sistem elemenata izlece i na usi, sa sve hemicarima i hemicarkama, laboratorijama i aparaturama. I za tebe ne postoji niko drugi osim te osobe. Sam pomen gubljenja te osobe znaci malaksavanje, bez ideje sta posle toga. I zaljubljen/a si.
A B i C idu Knezom, samo B ima devojku.
Bleja, lagan muski razgovor. B i C prestaju da pricaju i okrecu se. A za njima.
A-Sta vam je koj kurac?
C-Si video koja je riba prosla, jebote.
A-Jok, gde je?
B-Pa PROSLA, majmune! Koji ti je kurac, jesi li dobro, devojka se ocesala o tebe, a jedini je nisi video?
A-Ma nista..
