
Често питање током деведесетих, постављано као да нема трећег одговора, још више доприносећи целокупној јебелудзбуњеног атмосфери.
Жарково, ноћ март '99:
А: Је ли, бакице, јеси за Слобу, или Амере, а?
Б: Купус.
А: А?
Б: Купус, купус. Домаћи.
_____________________
А: Ћале, 'оћеш ме возиш до Белегиша ил' да ми даш кола, а?
Б: Слоба ил' Амери, а ћер'о?
А: ШКК?
Б: Нећу ни једно ни друго, ал' није тајо ратни злочинац, дајем ти да идеш ногицама, кад могу Срби у Токију једном недељно да једу мо'ш и ти да пешачиш петнаестак километара. Пиши кад стигнеш.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.