On je nadrkan. On je namršten. On je preozbiljan. Uvek, u svakoj situaciji. A ti si prinuđen da provodiš bar neko vreme sa istim u istoj prostoriji, zato što ti je on profesor, cimer, prodavac u prodavnici gde stalno kupuješ, ortak, brat ili si čak to ti. Kod njega je sve negativno. Ali i on se ponekad nasmeje. Retko, ali desi se. Jebiga, zajebe se čovek. Taj trenutak, kada se takav lik smeje, deluje prosto neverovatno. Šarenac bi to nazvao bombom. To je kao kad vam neko, ko vas stalno kritikuje, udeli kompliment. Ili kada ti se iskreno izvini neko kome je to obično mrsko i retko to radi. Natera te da se zapitaš da li mu je dobro? Da nije počeo da se drogira? Konačno je prs'o? Počinješ čudno da se ponašaš u cilju održavanja pozitivne aure oko nadrkanog pajsera. Oćeš KURAC da održiš... ma nema šanse. Lik opet počinje da kenja i da širi negativnu energiju. Opet je nadrkan, po njegovim standardima normalan. Više se ne smeje. Neverovatno, ali laknulo ti je. Gledaš ljude oko sebe i primećuješ na njihovim facama izraz lica koji osećaš da i ti trenutno praviš. Al' nas iscima lik...
