
Prokletinja.
Zatvor u kome si se obreo, ni sam ne znaš kako. Zatvoren u četiri zida, pred kockom koja je veoma slična onoj drugoj kocki, prozoru u svet, a opet - toliko različita. Pruža ti sve i sve ti oduzima.
I dalje je tu: soba. Sklonište od buke, od kiše, od ljudi. Sklonište od svega što te smara, što te iscrpljuje, što te deprimira. Ostrvce u okeanu, hladovina u pustinji. Njene senke se spajaju sa tvojom i postaju deo tebe samog.
Pod kožom osećaj svraba - to živci daju sebi oduška, govore ono što sam sebi ne želiš da kažeš, ne želiš sebi da priznaš. Otvaraš prozor, kao neko kompromisno rešenje, jer ne želiš da otvoriš vrata i sebe izbaciš van. Jer, tamo ispred praga, sa druge strane, tamo je sve što te kao presa pritiska. A, to što te ova četiri zida drže ograđenog, što od tebe prave prepariranu životinju i što ti od mozga i celog tvog bića prave bljucavu kašu, to ti je taman po meri.
Soba... prokletinja...
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
Nije za Vuku al' je dobro. Lepo odrađeno od mene. +
+
kad sam napustao zemlju, najteze mi je bilo da se oprostim od moje sobe. klekao sam, poljubio prag, pustio suzu i vise nisam gledao nazad... to je ta. soba.
ispravi u 'bljutavu kashu". jeste depra, al i to je zivot.
*
+