Kratka pesma od jednog stiha u "repeat" modu, gotovo haiku, koja se prvi put pojavila na ovim prostorima devedesetih godina prošlog veka. Kraj je ostavljen kao jedini promenljivi deo pesme i po pravilu je ime aktuelnog vođe nacije. Namenjena pre svega horskom pevanju, posebno na nekim javnim skupovima, pretežno na utakmicama. Čak bi se i na derbiju visokog rizika od izbijanja međusobnih tuča navijači jedino oko ove pesmice složili i tada bi, bar na kratko, prestala međusobna trvenja dok ovo zajedno svi ne otpevaju. Spuštali bi i sklanjali cigle, štangle, baklje ili šta su već poneli i gotovo da bi se i zagrlili dok to traje. Kakva državna himna, ovo je privlačilo pažnju i smirivalo za medalju. Posle može šorka, kako međusobno, tako i sa uvek raspoloženom murijom. Vid izražavanja narodnog nezadovoljstva zbog teškog života. Bes, frustracija...
Vremena su se menjala, pa i vođe nacije. Ali jebiga, pesmica je još uvek tu. Menjamo po neko ime povremeno. Evergrin, na žalost.
