
По неким теоријама, за сваког човјека постоји тачно предодређен број сати које би он требало да проведе спавајући, како би био у равнотежи будног стања и стања сна. Недовољним спавањем сваки појединац временом накупља одређен број бесаних сати и они представљају његов спавачки дуг који је дотични дужан да отплати своме организму у овом животу. Добра страна приче је што он може да се измири и послије дужег временског периода, па и након више десетина година.
Стари људи не дремају по читав дан зато што су стари, него зато што отплаћују своје спавачке дугове из младости.
Мој пријатељ В.Б. је преда мном изнио ову занимљиву тезу и на крају констатовао:“Не знам за тебе, али ако је то истина ја сам онда у жешћим кредитима!“
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Сјајно! +
†
A o kakvim se to teorijama radi, kako znamo koliko nam je sati sna predodređeno?
Bojim se da ću potomcima ostaviti dug u naslijeđe...