Naša nekadašnja braća po komunizmu sada vodjena logikom kapitala isključila su se sa arapskog autoputa svile za Srbiju, gde potisnuše versaćijevu tetku sa buvljaka, inače bivšu radnicu Agroživ kombinata, ko stvorenu za davanje modnih saveta („bolje da upariš taj zeleni zmijski kaiš i ovu La Kostarikinu narandžastu košulju nego...“). Prvo što nauče od reči kad dodju kod nas jeste „Neću vrati pare“ ili „ti pokvario, to bilo dobro, ti pokvario!“. Prodaju ama sve, od najsocijalnijih patika sa raznim američko-kineskim natpisima (ghetto niggaz, けた機 [た) pa sve do hanzaplasta i kremica koje npr. kupujete kada vam se pojave žuljevi na tabanima od gore pomenutih patika. Ljubazni kinezi rade po restoranima gde vam pak tutnu u tanjir pola kg pirinča, sa par sumnjivih grumuljica koje kašikom ostavljate u stranu i par začina iz Maksija, te to proglase tradicionalnim jelom (istina ima i zanimljivijih jela ali ništa od očekivano ekstravagantnih tipa -srndaćev penis na žaru ili krakoliko koješta nabodeno na čačkalicu koje pokušava da se neprimetno išunja iz vašeg tanjira...). Inače zbog njihove sve veće ekspanzije pametno bi bilo upisivati decu od malih nogu na časove kineskog, ne bi li imali veće šanse da se zaposle u tim istim restoranima i kin. šopovima.
